Optužnica protiv Dodika predstavlja jedan vid ruganja Ustavu Republike Srpske i to se jasno zaključuje iz činjeničnog opisa optužnice Tužilaštva BiH od 22. avgusta 2023.godine, naveo je u autorskom tekstu za "Glas Srpske", advokat Goran Bubić.
Opis iz navedene optužnice u delu koji se odnosi na predsednika Dodika počinje tekstom:
"1. Milorad Dodik, kao službena osoba u instituciji Republike Srpske, u svojstvu predsednika Republike Srpske, koristeći ovlasti propisane članom 80. stav 1. tačka 4. Ustava Republike Srpske (Službeni glasnik Srpske, broj: 21/1992...) doneo Ukaz o proglašenju Zakona o izmeni Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa Republike Srpske... na način da je isti svojeručno potpisao, koji Zakon je usvojila Narodna skupština Republike Srpske na sednici održanoj 21.06.2021. godine i na taj način ne primenjujući i ne sprovodeći Odluku Visokog predstavnika Kristijana Šmita broj: 15/23 od 01.07.2023.godine, koja Odluka je stupila na snagu tog datuma, a kojom se obustavlja zakonodavni postupak donošenja navedenog Zakona..."
U optužnici se na istovetan način opisuje i radnja koja se odnosi na potpisivanje Ukaza o proglašenju Zakona o neprimenjivanju odluka Ustavnog suda BiH koji je usvojila Narodna skupština Republike Srpske na sednici od 27. juna 2023.godine.
Kako se vidi, optužnica nije ni na srpskom jeziku, niti je dostavljena na ćiriličnom tekstu, saglasno zakonu, što je predsednik Dodik s pravom osporavao kao prethodno pitanje kod izjašnjenja o krivici, što je sudija zanemarila a nije trebalo.
Kao što je poznato, Ustav Republike Srpske je na pravnoj snazi, uključujući i odredbu člana 80. stav 1 tačka 4 Ustava. Ovu pravnu važnost Ustava Republike Srpske potvrđuje i samo Tužilaštvo BiH u navedenom opisu, ali Tužilaštvo istovremeno ponižava Ustav i ovakvu ustavnu odredbu tvrdnjom o neprimjenjivanju i nesprovođenju "Odluke Visokog predstavnika Kristijana Šmita..." Ovakva ustavna odredba koja je na pravnoj snazi i nikada od strane Narodne skupštine Republike Srpske, kao Ustavotvorne skupštine Republike Srpske, nije obesnažena, ne može biti dovedena u pitanje "odlukom" jednog nepozvanog i samoproglašenog stranog državljanina, kao samonaturenog "zakonodavca". Da zanemarimo očiglednu pravnu antinomiju "donošenja" zakona odlukama, piše Bubić.
Navedena odredba člana 80. stav 1 tačka 4 Ustava Republike Srpske očigledno isključuje bilo kakvu protivpravnost u postupcima predsednika Dodika kad potpisuje ukaze o proglašenju zakona koje je usvojila Narodna skupština. Ali ovakvo nečuveno davanje prvenstva suštinski nepostojećim odlukama jasno pokazuje da se Tužilaštvo BiH ruga Ustavu Republike Srpske što niko razuman ne može prihvatiti.
Ruganjem Ustavu Republike Srpske svesno se ne samo ignorišu već i ponižavaju ustavne institucije Srpske, i Narodna skupština i Predsednik Republike Srpske. Zato se ovakvom optužnicom krivično ne goni samo Predsednik Dodik, i g. Lukić, već se u temelju napada ustavni poredak Republike Srpske, naglašava on.
Izbušeni balon
U pravnom smislu Visoki predstavnik u BiH (OHR), umesto medijacije među stranama, za šta je jedino nadležan po odredbama Aneksa 10 Dejtonskog sporazuma, nepozvan se oktroisao kao sve i svja, od smene matičara po Hercegovini i smene najviših legalno biranih zvaničnika u BiH, do donošenja zakona i nametanja institucija koje ne predviđa Ustav BiH.
Govoreći vanpravnim jezikom, iako advokat, jer je politički rečnik iznuda Tužilaštva BiH, u neposredno posleratnom desetogodišnjem periodu, OHR je na dejure suverenoj teritoriji, BiH kao članici UN, suštinski vršio vlast iako nikad nije učestvovao na izborima. Ovakvo postupanje je protivno čl. 1 Dejtonskog sporazuma koji inauguriše važnost principa Povelje UN, koji principi brane uspostavu protektorata u suverenoj državi.
Kako je ovo moguće, polazeći od toga da ne postoji pravni osnov u Dejtonskom sporazumu, ostaje zagonetka koju bi trebali odgonetnuti promoteri demokratije, vladavine prava i pravne države predstavljeni u jednom broju inih ambasadora, čiji su trabanti u Tužilaštvu BiH. Sada to treba da objašnjava i DOKAZUJE odbrana predsednika Dodika, jer se olako prešlo preko presumpcije nevinosti i teret dokazivanja prebacio na odbranu, suprotno zakonu.
Sportskim rečnikom govoreći, OHR je prvobitno kao nova fudbalska lopta oko sebe okupljao domaće političke subjekte, sa sve tri strane. Brojnija strana je verovala u vrbovanje OHR za svoje interese centralizacije BiH, na čemu je kontinuirano delovala, u zabludi da tako brani BiH.
Druga strana, idealizirala je neutralnost OHR i uzdala se u slovo Dejtonskog sporazuma, kao nešto normalno i očekivano. Treća, malobrojnija strana su OHR smatrali kao prirodnog saveznika. Umesto navedenih aktivnosti logičnije je bilo direktno dogovaranje strana.
Na žalost, dogovaranje tri konstitutivna naroda je najčešće izostalo što je OHR izopštilo iz realnosti, predstavljajući sebe kao sine qua non u vršenju vlasti u BiH, na neograničen period, mimo propisanih nadležnosti i rokova iz Dejtonskog sporazuma.
Prevedeno narodski, OHR se širio dok ne pojede sopstveni budžet, i još više. Što inače važi i za EU, sve više beskičmenu tvorevinu, bezličnu i upravljenu interesima transatlantskog dubokodržavnog prijatelja, umesto vlastitim. Ovo potvrđuje neželjen narativ – da tamo gde počinje BiH prestaje logika - jedni i dalje drže do OHR, bivše poželjne fudbalske lopte, koja je vremenom postajala krpenjača, i napokon izbušen i izduvan balon. Koji se sad uglavnom zaobilazi ili eventualno od nekih još doživljava kao nužno zlo, umesto ranijeg utrkivanja za loptanjem koje je nudio.
Sada taj izbušeni i izduvani balon zvani OHR pokušava da naduva američki ambasador Marfi, sa snishodljivim asistentima. Ne da bi ponovo privukao tri strane na loptanje, već u zabludi da može da reinkarnira OHR kao sve i svja, uključujući ga kao konstituenta ovog montiranog političkog procesa protiv predsednika Dodika i g. Lukića. U suštini procesa za devastaciju Republike Srpske.
Bez obzira na institucionalnu nelegitimnost OHR da bude zakonodavac u BiH i personalnu samozvanost i zalutalost Kristijana Šmita, što je višestruko objašnjavano. Osim toga, ambasador Marfi istrajava na bespuću u obraćanju građanima Republike Srpske, providnim dodvoravanjem, smatrajući auditorij u Republici Srpskoj ovcama. Pričom o navodnom prijateljstvu, držeći iza leđa svilen gajtan za predsednika, piše advokat Bubić.
Blamaža
Kao što su ovde ranije postojali poštovaoci istinskih američkih vrednosti, koje nemaju nikakve veze sa aktuelnom američkom politikom, isto tako je danas nemoguće naći simpatizere tekućih politika rovarenja protiv Republike Srpske.
Šteta koju ambasador Marfi nanosi vladavini prava i pravnoj državi, pa i prvobitnim američkim vrednostima, i Republici Srpskoj i BiH, teško će se sanirati. Nesporna je sila koja stoji iza ambasadora Marfija, niko razuman to ne zanemaruje. Ali je poštenije, ako se iole poštuje javnost u BiH, da ambasador tu silu javno iskaže, nego da se blamira pozivanjem na vladavinu prava.
Zar nije blamaža javno mahati nepostojećim krivičnim delom "Kristijan Šmit" i istovremeno govoriti kako predsednika Dodika treba osuditi zbog korupcije?! Pri tome ne ukazujući ni na kakve dokaze, kao što ih nije bilo ni pri uvođenju sankcija predsedniku Dodiku i njegovim saradnicima. U svakom slučaju izbušeni balon zvani OHR teško se može naduvati pozivanjem na silu, a pozivanjem na vladavinu prava nikako.
S druge strane, Šmit, kao Marfijev trabant, ponaša se kao da je u staklenoj posudi. Šmit ne mora nužno poštovati sebe, ali je obavezan poštovati SR Nemačku, državu koja ga je notom poslala u BiH, iako nije ni ugovorna strana u Dejtonskom sporazumu (svedok jeste), pa bi mu koristilo da se podseti lekcija o poštovanju i dostojanstvu čuvenog germanskog pravnika Jeringa, ako ga je čitao.
Ako ipak nije preporuka je da pročita Jeringov "Cilj u pravu" kao teorijsku okosnicu važećeg evropskog kontinentalnog građanskog zakonodavstva i po pitanju poštovanja i dostojanstva ličnosti, koja ljude razlikuje od drugih živih bića, naglašava Bubić u tekstu.
Gosp. Šmitu, nije vaša volja međunarodno pravo, pa ni "međunarodno pravo", gde vam je dostojanstvo, makar profesionalno, poštujete li Vi sebe?
Predlažemo iskreno da prestanete mlatarati nepostojećim pravom po BiH. Dakako, gosp. Šmit, kao samonazivani visoki predstavnik u BiH ostaje izbušen i izduvan balon, (ne)slavni deo sopstvenog CV-a. Moguće da ostaje i nostalgija nakon očigledno odocnjelog buđenja i saznanja da nije izgubio samo izbore, već izbora nije ni bilo.
Nastavak pravosudne farse
Uvertira pravosudne farse završena je ekspresno. Istraga je okončana prije nego je i počela jer se Tužilaštvo BiH nije bavilo relevantnom stvari na koju obavezuje zakon - da se proveri odbrana predsednika Dodika. Optužnica se podigla ignorišući jedini dokaz odbrane, zapisnik sa sednice Saveta bezbednosti UN od 21.7.2021. godine, na kojoj Kristijan Šmit nije izabran za visokog predstavnika u BiH. Pravna posledica neizbora jeste da pravno ne postoje izmene Krivičnog zakona BiH, niti krivično delo "Kristijan Šmit".
Onda je podignuta optužnica, prethodno protivpravno popravljana od strane sudije Ćosić Dedović, umesto pravom dalje gurana rukama i nogama. Da je bilo objektivnosti optužnica od 22.08.2023. godine nikako nije mogla proći sudsku kontrolu, niti su prethodni prigovori mogli biti odbijeni, jer je reč o pravnim pitanjima, a ne činjenicama koje tek treba utvrditi na suđenju. Sudska i sudijska pristrasnost je javno pokazana odbijanjem zahteva za izuzeće sudije Ćosić Dedović.
Po pitanju zahteva nepristrasnosti zanemareno je stanovište Evropskog suda za ljudska prava koji u predmetu "Kum i dr. protiv Belgije" konstatuje: "Ono što je ovde bitno jeste poverenje koje sudovi u demokratskom društvu moraju da uliju kod javnosti i iznad svega kada se govori o krivičnom postupku kod optužnog. Prilikom odlučivanja da li postoji opravdan razlog za strah da sud nije nezavisan ili nepristrasan, gledište optuženog je bitno ali nije presudno. Presudno je da li se ovaj strah može smatrati objektivno opravdan..." (slična su stanovišta u predmetima "Pullar against UK", zatim "Hauschilldt", "Gautrin" i dr.). Znači da u ovom predmetu predsednik Dodik nije proizvoljno tražio određenog sudiju, već je odbrana iznela relevantne argumente da postupajući sudija ne može biti objektivan ako se predsednik Dodik u svojstvu srpskog člana predsedništva BiH, po ovlašćenju iz Ustava BiH, protivio njegovom profesionalnom i statusnom napredovanju da bude biran za sudiju Međunarodnog krivičnog suda.
I ona nije izabrana za sudiju. U Sudu BiH radi više desetina sudija, pa zaprepašćuje ako je odbijanje zahteva za izuzeće navodno bilo jednoglasno, kako su izveštavali mediji.
Javnost je videla tok ročišta za izjašnjavanje o krivici, s jasnim sudijskim ciljem da se po svaku cenu što manje kaže i što prije završi, pozivajući se na "formalnost" ročišta. Kao uostalom što su olako obećanom brzinom završeni i istraga i sudska kontrola optužnice.
Nakon što je CMS Suda BiH samoprepadnut zaobišao izbor sudije Gorana Radevića odabran je sudija Mirsad Strika, kao sudija pojedinac koji bi trebao suditi predsedniku Dodiku i g. Lukiću. Prema saznanjima, sudija Strika se usprotivio odabiru s komentarom predsedniku Suda BiH g. Debevecu "da mu ne pada na pamet da sudi i presudi Dodiku" i da "za to nađe nekog drugog bekana blećka". Brzo će se potvrditi šta je od svega tačno.
Zakletva
Ceneći dosadašnje radnje u ovom Marfi-Šmit montiranom političko-nepravnom postupku, kako od strane Tužilaštva BiH, tako i Suda BiH jasno se zaključuje da je pravosuđe potpuno zanemarilo da je u BiH za donošenje zakona na državnom nivou jedino nadležna Parlamentarna skupština BiH (član 4. tačka a) Ustava BiH).
Zato je nužno javno podsjetiti nosioce pravosudnih funkcija u Tužilaštvu Bi i Sudu BiH na tekst zakletve koji glasi:
"Izjavljujem da ću obavljati svoju dužnost u skladu sa Ustavom i zakonom, da ću donositi odluke po svom najboljem znanju, savesno, odgovorno i nepristrasno u cilju sprovođenja vladavine zakona, i da ću štititi slobode i prava pojedinaca zagarantovana Ustavom Bosne i Hercegovine." (član 47 (1) Zakona o visokom sudskom i tužilačkom savetu BiH).
U ovoj jasnoj i kratkoj svečanoj izjavi Ustav BiH se spominje dva puta, a kao što je poznato u Ustavu BiH nema visokog predstavnika uopšte, a kamoli kao zakonodavca.
Ako se pravosudna zajednica ne vrati vrednostima na koje se zaklela, a to je zaštita Ustava BiH, izvesno da se u ovom političkom montiranom procesu, zasnovanom na nepostojećem pravu, ne može očekivati pošteno suđenje Predsedniku Dodiku i g. Lukiću.