"Lebac sutra nemojte poslati", poruka je koju je svojoj porodici ostavio knjigovođa Jakov Medina neposredno pred streljanje 20. oktobra u Kragujevcu.
To je samo jedna od četrdesetak sačuvanih oproštajnih poruka koje su uhapšeni napisali porodicama pred nacistički zločin poznat kao "Krvava bajka".
Nacistička Nemačka je 1941. osvojila Jugoslaviju za svega nekoliko nedelja. Međutim, Aprilski rat se u Srbiji doživljavao kao "nedovršen rat" i u zemlji je otpor protiv okupatora naglo jačao.
U cilju gušenja ustanka, po ličnom naređenju Hitlera, usledile su odmazde nad civilinim stanovništvom. Ovi zastrašujući zločini desili su se u okolini Šapca, u Kraljevu i Kragujevcu. U odmazdi Vermahta, samo od oktobra do decembra 1941, ubijeno je više od 30.000 civila, među njima i mnogo žena i dece.
Istoričari se danas uglavnom slažu da je 21. oktobra u Kragujevcu streljano 2.778 ljudi. Broj streljanih u Kragujevcu decenijama unazad je bio predmet sporenja. Ranije procene su se kretale i do 5.000 ili 7.000 streljanih. U izveštajima majora Paula Keniga, koji je rukovodio streljanjima, pominje se 2.300 ubijenih.
Među žrtvama su bili i đaci viših razreda kragujevačke gimnazije, od petog do osmog. Najmlađi među streljanom decom bio je 11-godišnji Rom, čistač cipela.
U zločinu su okupatoru pomagali i pripadnici Nedićeve Srpske državne straže, koji su skupljali ljude za streljanje.
Neposredni povod za odmazdu su bili njemački gubici u borbama sa partizanskim i četničkim jedinicama 16. oktobra na putu Kragujevac–Gornji Milanovac.
Osvetnici mrtvih Nemaca iz Prvog svetskog rata
Snažni otpor u Srbiji je iznenadio i iritirao Berlin. Zbog toga je Adolf Hitler imenovao svog zemljaka iz Austrije, generala Franca Fridriha Bemea, za opunomoćenog glavnokomandujućeg u Srbiji i naložio mu da "najoštrijim sredstvima uspostavi red u čitavoj oblasti".
Desetog oktobra 1941. Beme je naredio da "svi komunisti, svi muški stanovnici za koje su sumnja da su komunisti ili Jevreji, određeni broj nacionalistički i demokratski nastrojenih stanovnika budu uhapšeni kao taoci."
Beme je pobliže objasnio nemačkim vojnicima šta se od njih očekuje: "Vaš je zadatak da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba... Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju mora se stvoriti zastrašujući primer koji mora pogoditi celokupno stanovništvo."
Beme je u to vreme komandovao sa četiri divizije Vermahta, između ostalih, zloglasnom 717. i 718. divizijom, kojima su naknadno pridodate još dve upravo formirane.
Akcija odmazde počela je 19. oktobra u selima nedaleko od Kragujevca - u Maršiću, Mečkovcu i Grošnici, "banditskim leglima" kako su ih nazivali Nemci, gde je, prema različitim podacima, istog dana streljano između 410 i 420 ljudi.
Odmazda je potom nastavljena u samom Kragujevcu. Nemci su hapsili stanovnike Kragujevca pod izgovorom da se to radi zbog naredbe o obaveznoj zameni ličnih dokumenata i smeštali ih u Topovske šupe na periferiji grada.
Ljudi su odvođeni iz kuća, sa ulica, pijace, iz kafana. Direktor Učiteljske škole Miloje Pavlović uhapšen je kod kuće, u trenutku kada je polazio na posao. Plašeći se kazne okupatora, mnogi od onih koji su izbegli hapšenje su sami odlazili u Topovske šupe. Pre smeštanja bili su pretresani i oduzimani im svi lični predmeti i dokumenti.
U barakama nije bilo svetla ni toaleta, taocima nije data ni voda ni hrana. Držanjem u tim uslovima tokom 24 časa ljudi su dovođeni u stanje očajanja.
Danas u Muzeju u Kragujevcu postoji četrdesetak oproštajnih poruka koje su uhapšeni napisali porodicama. Radnik Lazar Petrović poslao je ovakavu poruku: "Draga Lelo, Seko i Bato, kucnuo je zadnji čas, oprostite svom tati. Ljubi vas sve Lazar. Htedoh se slikati s tobom Lelo, ali ti odgodi. Žao mi je."
Otac i sin Nikola i Aleksandar Simić streljani su zajedno. Inženjer Nikola u poruci kaže: "Ja i Aca odlazimo zajedno. Ljubi vas otac, živite u slozi."
Aleksandar, 18-godišnji gimnazijalac, piše: "Pozdravlja vas sve Aca. Pozdravite moju drugaricu Danicu."
Gimnazijalac Pavle Ivanović, streljan 20. oktobra, pisao je ocu, ne znajući da je i on u topovskim šupama: "Tata, ja i Miša smo u topovskim šupama. Donesi nam ručak... Donesi nam u teglici pekmez."
Knjigovođa Jakov Medina, uhapšen 18. a streljan 20. oktobra, lakonski se oprostio sa porodicom: "Lebac sutra nemojte poslati."
Hladnokrvna svedočenja dželata
Streljanje u Kragujevcu uskoro je postalo veliki simbol stradanja Srbije pod nemačkom okupacijom, a svedočenja o ovom zločinu ostavile su ne samo žrtve već i njihovi neposredni izvršioci.
Jedan od takvih utisaka, izjavu "poručnika Valtera", u kojoj se nazire nešto nalik na kajanje, zabeležila je nemačka istoričarka Mari Žanin Čalić u knjizi "Tito, večiti partizan": "Najduže traje iskopavanje jama, dok samo streljanje ide veoma brzo (100 ljudi za 40 minuta). Moj lični utisak je da tokom streljanja nema emocionalnih problema. Oni se javljaju danima kasnije, kada se o tome razmišlja uveče, u miru."
Sredinom oktobra 1941. šef civilne uprave u Srbiji, esesovac Harald Turner svom prijatelju je pisao o streljanjima u Srbiji: "Dragi Riharde, nije to baš lep posao. Ali, to se mora, da bi ljudima jednom za uvek postalo jasno šta znači biti nemački vojnik. S druge strane, ovo je i najbrži način za rešavanje jevrejskog pitanja."
Kako su završili kragujevački krvnici
Streljanjem u Kragujevcu rukovodio je major Paul Kenig iz 717. divizije. Kenig je preživeo rat. Šezdesetih godina je istraga protiv njega, iz nepoznatih razloga, obustavljena, a njemu se gubi svaki trag.
Paul Hofman, koji je komandovao zloglasnom 717. divizijom, proveo je tri godine u zarobljeništvu. Umro je 1979. godine, u dubokoj starosti.
Valter Hingofer, koji je komandovao dvema divizijama u Srbiji, umro je 1951. u Beču.
Johan Fortner, komandant 718. divizije, uhapšen je i isporučen Jugoslaviji. U Beogradu je osuđen na smrt i obešen 26. februara 1947. Harald Turner je isporučen Jugoslaviji i iste godine obešen.
Beme je uhapšen i prebačen u Nirnberg. Kada je postalo izvesno da će biti isporučen Jugoslaviji, u maju 1947. izvršio je samoubistvo, bacajući se sa četvrtog sprata istražnog zatvora.
Krvava kragujevačka bajka
Prostor na kome je izvršeno streljanje u Kragujevcu pretvoren je 1953. u Memorijalni park Šumarice, gde se, pod nazivom "Veliki školski čas", svake godine održava manifestacija posvećena žrtvama streljanja.
Predstavnicima Nemačke je neposredno posle rata dolazak u Šumarice bio zabranjen, izjavio je svojevremeno Nenad Karamijalković iz kragujevačkog Muzeja "21. oktobar".
Posete Nemaca muzeju počele su tek krajem pedesetih, najpre iz Nemačke Demokratske Republike (tadašnje Istočne Nemačke), a dve decenije kasnije i iz Zapadne Nemačke.
Pesnikinja Desanka Maksimović posvetila je kragujevačkim đacima - žrtvama nacističkog terora poemu "Krvava bajka (21.oktobra 1941. godine u Kragujevcu)", koja počinje stihovima:
"Bilo je to u nekoj zemlji seljaka / na brdovitom Balkanu, / umrla je mučeničkom smrću / četa đaka / u jednom danu. / Iste su godine / svi bili rođeni, / isto su im tekli školski dani, / na iste svečanosti / zajedno su vođeni, / od istih bolesti svi pelcovani / i svi umrli u istom danu."