Mogu li imena braće u Srbiji, iako su se borili jedni u četnicima, drugi u partizanima, i, iako su Srbi, jedna pored drugih stajati na istom spomeniku? Jedna kraj drugih, samo pod krstom? I, mogu li se braća izmiriti makar na onom svetu ako su se razišli na ovom pa se jedni borili pod petokrakom, drugi pod kokardom?
Pre neki dan u selu Zbojštica kod Užica, služen je parastos pred obnovljenim zajedničkim spomenikom, moguće je jedinstvenim u Srbiji, na kome su imena Zbojštičanima izginulih u oslobodilačkim ratovima od 1912. do 1918. godine i meštana koji su poginuli u Drugom svetskom ratu i u partizanskom pokretu i u Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.
Spomenik je podignut 1990. godine ali, uz imena dvojice vojnika JV koji su poginuli u aprilskom ratu 1941. godine, dakle, borili se za kralja i otadžbinu, dvojicu koji su poginuli u partizanima i imena dve žrtve fašističkog terora nije se našlo ime meštanina Milovana Vukotića koji je poginuo kao pripadnik JVuO. Takva su vremena bila.
"U SUBNORU-u su nam rekli – može spomenik, pitali su čija će imena biti, pominjali su dve ploče, sem toga tražili su i da se na spomeniku obavezno nađe petokraka, ali, smo odlučili da na spomeniku bude samo krst i samo jedna ploča. Kad su iz SUBNOR-a pitali– zašto nema petokrake, mi smo odgovorili da su svi koji su upisani na spomeniku kršteni, i da smo stavili krst kao zajedničko obeležje", priča Danilo Stanojević, jedan od pokretača ideje da se u Zbojštici podigne zajednički spomenik.
Pre oko godinu dana, jedna nepravda je ispravljena, na spomenik je uz imena partizana upisano i ime Milovana Vukotića, Ravnogorca koji je mobilisan 1944. i stradao na Zlatiboru kao pripadnik JVuO.
"Na spomenku sad su zajedno imena Milije Veselinovića, poginuo kao mobilisani borac NOV 1945. na Sremskom frontu, Dušana Jovića koji je bio aktivni skojevac, poginuo 1942. godine na Vardištu. Tu je i ime Milivoja Vulića, poginuo je kao vojnik stare Jugoslovenske vojske u aprilskom ratu 1941. Branka Stanojevića, pripadnika Užičkog partizanskog odreda, zarobljen, odveden u Nemačku, tamo stradao. Milovana Stanojevića, strica mog oca, poginuo u Kosovskoj Mitrovici kao vojnik stare JV. Nedeljka Ćitića, poginuo 1945. kod Odžaka kao pripadnik NVO u borbi protiv ustaša. Tu je sada i ime Milovana Vukotića. Milunka Vasiljević, ćerka Milivojeva, sa 10 godina poginula je od zaostale bombe i ime Jovana Veselinovića, ostala je priča da je pretučen od strane ljotićevaca ili četnika", pobraja Stanojević imena meštana koja su upisana na spomeniku.
Jedini stradali Zbojšitačin koji još nije upisan na spomenik je Borivoje Vasiljević, žandarmerijski podnarednik, unapređen kasnije u narednika, koji je kao Ravnogorac stradao u bosanskoj golgoti 1945. godine, poginuo kao pripadnik Užičke brigade JVuO. Kako kaže Stanojević i njegovo ime će se naći na spomeniku, uz odobrenje jednog od srodnika.
Tako će na spomeniku, uz ostala, konačno biti imena dvojice pripadnika NOV i POJ, dvojice boraca JVuO, dvojice pripadnika stare Jugoslovenske vojske i dve žrtve fašističkog terora.
Na komadu zemlje u centru Zbojštice koji je davno selu ostavio čuveni užički akademik Ljuba Stojanović sabrani su i postavljeni spomenici krajputaši, beleg Zbojštičanima, srpskim vojnicima iz balkanskih i Prvog svetskog rata, među njima i krajputaš Milivoju Vasiljeviću, koji je od 1942. do 1945. bio predsednik opštine Ljubanje i koji je 1945. streljan od strane partizana, u međuvremenu, rehabilitovan na zahtev potomaka.
"Ovo je spomenik Branislavu Joliću, ovo Iliji Sekuliću, on ima potomstvo... Gojko Nikolić, stradao je na putu krozu Albaniju, zatrla se kuća, i otac mu je poginuo. Dragomir i Milinko, Radosavljevići, nisu se ženili, zatvorene kuće. Mališa Mlađenović poginuo na Ovčjem polju 1913, pored spomenik njegovom bratu Dragojlu. Dragojle podigao spomenik bratu Mališi, a posle dve godine, 1915. i on poginuo. Evo Dragojlovog spomenika pored, podigli ga rođaci Čedomir i Ljubomir. Evo i spomenika Rajku Vasiljeviću iz 1913. Spomenik podižu majka Božana, i braća Milovan i Milivoje. Milovan je već 8. januara 1914. umro kao regurt od posledica ranjavanja u Štipu. Evo pored spomenika Milivoju koji je ubijen od komunista 1945. godine. Istorija i patnja čitave Srbije na jednom mestu", kaže Stanojević.
Mogu li se Srbi izmiriti, jesu li se Zbojštičani, poklonici jednog i poklonici drugog pokreta konačno izmirili pred spomenikom na kome su imena predaka i jednih i drugih?
"Teško je reći, čini mi se izmirenje u selu ipak desilo. Da su ljudi shvatili suštinu, da su svi ti ljudi stradali kao Srbi pre svega. Mislim da se Srbi mogu izmiriti, mada, i sada dnevna politika čini svoje, i dalje se delimo po raznim osnovama, ali se miriti moramo, nema nam druge ako želimo napred. Važno je i da u selu nije bilo protivnika ideje zajedničkog spomenika, niko javno nije bio protiv, možda je bilo gunđanja, onako, sam čovek za sebe, ali su javno svi bili za ovu ideju. Računam da smo ovim spomenikom napravili iskorak u dobrom pravcu za naše potomke", kaže Stanojević.
Na parastosu, skupu koji je pre koji dan održan u organizaciji Udruženja potomaka ratnika "Major Kosta Todorović" iz Užica govorio je i general Ljubiša Diković. O "ratnicima koji su jurišali na bajonete i metak ne žaleći svoj život za slobodu".
"Nisu ovde na ploči imena ni četnika ni partizana, ovde su rodoljubi i borci za slobodu. Nema ovde razlika ni podela, a jedna reč je ključna – otadžbina", rekao je Diković i podsetio na "najslabiju kariku koju znaju srpski neprijatelji kroz istoriju - srpske podele i neslogu".
"Ako nas išta dokrajči, a daće Gospod Bog da tako ne bude, to su proklete podele u srpskom narodu", rekao je general.