Srbija i Balkan
Dan primirja u Prvom svetskom ratu: Ljubičasti cvet kao simbol vaskrsenja Srbije
U posebnom železničkom vagonu 11. novembra 1918. godine potpisano je primirje između Nemačke i sila Antante, a sećanje na ovaj događaj u našoj zemlji obeležava se kao državni praznik
Posle najvećeg rata u dotadašnjoj istoriji, 11. novembra 1918. godine u posebnom železničkom vagonu francuskog maršala Ferdinanda Foša u šumi nadomak gradića Kompijenja, nedaleko od Pariza, potpisano je primirje između Nemačke i sila Antante (Rusija, Francuska i Velika Britanija).
Sporazumom su dogovoreni prekid vatre, povlačenje nemačkih trupa, razmena zarobljenika i regulisano je pitanje ratne odštete i uništavanja nemačkih ratnih brodova i podmornica.
Prvi svetski rat koji je trajao od 1914. formalno je okončan Versajskim mirom 28. juna 1919. godine.
Potpisima koji su stavljeni na dokument u vagonu nadomak Pariza dogovoreno je primirje na zapadnom frontu, dok je srpska vojska učestvovala na južnom frontu i ona je poslednje primirje potpisala sa Mađarskom dva dana kasnije. Ipak, kako ne bi obeležavala prekid vatre u Prvom svetskom ratu dva dana posle ostalih saveznika, odlučeno je da se i u našoj zemlji 11. novembra proslavlja Dan primirja u Prvom svetskom ratu, koji se na Zapadu obeležava kao Dan sećanja od 1919. godine. U Srbiji je 2012. godine ovaj dan uvršten u državne praznike.
Poslednjim poginulim vojnikom u Prvom svetskom ratu na Zapadu se smatra kanadski redov Džordž Lorens Prajs koga je nemački snajperista ubio dva minuta pre opšte obustave vatre.
Srbija se na današnji dan seća pobede koju je skupo platila: životima više od milion svojih stanovnika, odnosno oko trećine ukupne populacije, polovinom radno sposobnih muškaraca. Poginulo je više od 400.000 srpskih vojnika.
Takođe, na današnji dan osvrćemo se i na dane koji su mu neposredno prethodili, a u kojima je srpska vojska za neverovatnih 45 dana uspela da, posle proboja Solunskog fronta, u silovitom naletu i pod borbama stigne 1. novembra do Beograda i oslobodi stotine kilometara svoje okupirane zemlje.
U znak sećanja na srpske žrtve i pobede zvaničnici naše zemlje, javne ličnosti, voditelji na televizijama nose na reveru ili odeći ljubičasti cvet na pozadini u bojama Albanske spomenice.
Neobičnog imena, Natalijina ramonda, ovaj cvet je retka biljna vrsta koja raste samo na ograničenim područjima Srbije, Grčke i Severne Makedonije i spada u strogo zaštićene vrste u našoj zemlji. Otkrio ju je doktor Sava Petrović 1884. godine u okolini Niša i dao joj ime po kraljici Nataliji Obrenović.
Dvostruki je razlog zašto je baš ovaj cvet uzet kao simbolični znak sećanja.
Naime, Natalijina ramonda raste na istoku Srbije, ali i na padinama planine Nidže. Njen najviši vrh, Kajmakčalan, poprište je slavne bitke srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
Takođe, ovaj cvet ima zapanjujuću sposobnost da se povrati u život čak i ako se potpuno osuši. Od gotovo 300.000 poznatih cvetnica ima samo trideset biljnih vrsta ima ovu osobinu.
Zbog tog neobičnog i retkog svojstva zovu ga i cvet feniks. Kao takav postao je simbol vaskrsenja srpske vojske i Srbije i izabran je za prepoznatljivi znak obeležavanja Dana primirja u Prvom svetskom ratu u našoj zemlji.
Pozadina amblema Natalijina ramonda je zelena i crna, što su boje Albanske spomenice, medalje koja je dodeljivana u spomen na povlačenje srpske vojske preko Albanije.
