Zvone zvona Blagoveštenja. Već treći dan zaredom, na svaki pun sat. Na tugu. Veliku. Onu koja se nakupi na srcu, pa davi čoveka, ne da se oterati.
Jeknu niz srpsku Svetu goru, pomešaju se sa zvonjavom koja stiže odozgo, od manastira Svete Trojice, pa dalje sa zvonima Preobraženja i Nikolja, sve do manastira Vavedenje, prema Čačku, na samom kraju klisure...
Žali srpska Sveta gora srpskog patrijarha.
U Blagoveštenju, ispred manastirske crkve, barjak na pola koplja. Sa stare jabuke u sred porte, ispod koje je Njegova svetost često znao leti da posedi, opalo lišće. Iznad manastira, pusta staza kojom je patrijarh sa nekom svetom knjigom pod rukom, ili brojanicom među prstima umeo da prođe, gore do proplanka, gde je nalazio mira sebi...
Zora u srpskoj Svetoj gori. Tišina u porti manastira Blagoveštenje. Samo povremeno iz zidina manastirske crkve, kroz vrata, naslute se napolju reči molitve za pokojnog patrijarha, koje monahinje, otac Georgije, iguman manastira, neprekidno čitaju, ponavljaju...
Unutra, u crkvi, gori sveća. Zadrhti glas oca Georgija dok ponavlja – "Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj, Gospodi pomiluj"... Stari iguman, dok čita molitvu, stoji gotovo na istom mestu na kome je i iskušenik Gojko Stojčević, potonji srpski patrijarh, stajao, daleke 1946. godine, uoči Blagovesti, onog dana kada se zamonašio... Od tada, svakog leta, dok su ga noge držale, i snaga služila, monah Pavle, pa vladika Pavle, pa patrijarh srpski Pavle, vraćao se u Blagoveštenje...
"Ti dani bili su praznik i za manastir i za sve nas, za verujući narod... A on je voleo da priča sa narodom, da zastane sa svakim u manastirskoj porti, da priupita kako se živi, kako se narod bori, da svačiju tugu podeli", priseća se patrijarhovih dana u Blagoveštenju otac Georgije.
Dao Bog tako, putevi njih dvojice, patrijarha i ubogog monaha često su se ukrštali. Još od 1951. godine, u manastiru Rača ukraj Drine, gde je Georgije bio mladi iskušenik, a jeromonah Pavle učitelj, predavač...
"Boga mi je bio strog... Znao je i da nas kazni, ostavi bez ručka... Pomenuo sam mu to kad sam ga posetio na VMA, samo se nasmejao, ništa mi nije rekao", priča Georgije.
Neobično prijateljstvo dvojice božijih ljudi produžilo se na skoro šest decenija.
"Izbije odozdo, iz Ovčar Banje, ide pešice, uzbrdo... Kad odlazi, ili ide u Čačak, znao je da na autobuskoj stanici, strpljivo, sa ostalim narodom čeka autobus za Beograd... Dolazio je leti, obično iza Petrovdana, ponese sa sobom gomilu nekih dokumenata, a onda povazdan ili čita ta dokumenta, pa nešto zapisuje, beleži, ili neku knjigu, uglavnom, nikad dokon nije bio. Ama, baš nikad... Kad ništa ne čita, ili ne piše, znao je da uzme majstorski alat, pa zađe po manastiru, od vrata do vrata, popravlja brave, fasunge, menja šarke, ama, sve je znao da radi", priča otac Georgije.
Za nepunih šest decenija koliko je poznavao Njegovu svetost, patrijarh se, nastavlja Georgije, nije promenio ama baš ni malo...
"Upoznao sam ga kada je bio jeromonah, posle je bio vladika, pa patrijarh, ali je ostao isti... Onaj skromni, bogobojažljivi monah, obuzet Bogom, verom, neprestanom molitvom... Uh, kako je znao da se ljutne, kad bi mu, ovde u Blagoveštenju, za ručak, ili večeru, na sto postavili nešto posebno, nešto mimo ostalih monaha... Govorio je – ješću ja šta i vi...", seća se monah Georgije Njegove svetosti.
"Jednom, sedimo za ručkom, došli igumani Trojički i Preobraženjski, i doneli po litar rakije. Pitam na početku ručka Njegovu svetost mogu li da naspem svima po jednu čašicu. On me pogleda, veli, znaš li ti da možeš da budeš kažnjen za samo pominjanje alkohola... Znam, velim mu ja, ali, ovo je od grožđa, dva puta prošlo kroz lulu, mučenica prava... Složi se da mu naspem ali samo malo... Naspem mu malo, a meni prelijem čašicu, pa je iskapim... On me pogleda, veli: 'nemoj ti meni da se probekrijaš'. Kad nisam do sad, neću ni odsad – odgovorim mu", prepričava otac Georgije.
Nije jednom, nastavlja, nego ko zna koliko puta gledao patrijarha kako sam popravlja cipele stare i po deset, petnaest godina, kako sam krpi svoje monaško odelo, prišiva dugmad, skroman, jednostavan...
"Desilo se jednom, patrijarh u manastiru, a na stolu u trpezariji novine sa njegovom slikom, a pored slike naslov – ''Svetac koji hoda''. Pogledao je to, i samo kratko prokomentarisao – 'jedino Bog odlučuje ko je svetac", kaže otac Georgije.
"Dugo sam sakupljao hrabrost da ga pitam gde da ga sahrane, kad i taj dan dođe... Jednom, u porti, nešto smo pričali, ja rešim... Počnem da mucam, te ovo, te ono... On me gleda, veli, vidim ja šta hoćeš da pitaš... Hoćeš od mene da praviš biznis ovde... Evo, reći ću ti: Ako umrem ovde, ovde me i sahranite, ako umrem u Beogradu, neka me sahrane u manastiru Rakovica...", reči su oca Georgija.
Radost u srcu
"Pitaju me, ima li tuge u mom srcu posle smrti Njegove svetosti. A, ja, odgovaram da u dubini svoje duše, svog bića, osećam radost... Radost jer znam da je on sada u raju, u samom srcu raja... Ako je to iko ovozemaljskim životom zaslužio, onda je to on... On koji za života, siguran sam, jer ga dugo znam, nikom zla nije pomislio, koji je svakog čoveka cenio i uvažavao jednako... Uvek je govorio: svi smo mi deca Božija, ponavljao da je Bog čoveka stvorio prema svojoj slici i prilici, i da posle, kada je čovek otpao od Boga, Bog ga nije odgurnuo, nego nastojao da ga vrati sebi", ponavlja reči Njegove svetosti otac Georgije.
"Ostajao je tako po petnaestak dana, kad dođe dan da ide, uzme štap u ruke, veli, ajde Georgije da svedemo račun... Kakav račun, nađem se ja u čudu, kažem mu, pa mi jednog patrijarha imamo... Još da je dobar, znao je da kaže, da se našali na svoj račun... Onda uzme pa računa, petnaest dana, toliko isto večera, toliko ručkova, pa kao računa koliko to košta, onda to podvuče, pa nastavi, ja sam tebi za to vreme popravio toliko vrata, toliko prozora, još to i to... Posle toga znao je da izvadi novčanik, iz novčanika štos sitnih para, jer krupne nikada nije imao i da ostavi u manastiru, pa da me onda priupita: da ovo nije malo Georgije... Kakvi malo", priseća se Georgije ispraćaja patrijarha iz Blagoveštenja.
I tuguje. I on i srpska Sveta gora žale srpskog patrijarha.
(Zabeleženo sredinom novembra 2009. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, treći dan po upokojenju patrijarha srpskog gospodina Pavla)