Kecmanović u "Relativizaciji": Izetbegović se nadao NATO intervenciji

U 52. epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović je razgovarala sa Nenadom Kecmanovićem, profesorom koji je bio i dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu, rektor Univerziteta u Sarajevu, profesor FPN-a u Beogradu, dekan FPN-a u Banjaluci, ali i lider Reformističke stranke 1991/92.

Šta za Kecmanovića znači termin "urbani Srbi"? Autorka emisije navodi da je u vreme raspada zemlje to značilo da neko nije u SDS-u, "s njim se može razgovarati".

Kecmanović se priseća razgovora u kome mu je rečeno da ne treba da brine "jer su muslimani spremni da 10-20 odsto Srba ostane u gradu 'ali starih Sarajlija'", jer su sa njima navikli da žive, dok su ovi drugi "divlji".

Radovan Karadžić je govorio da bi voleo da Kecmanović bude na čelu SDS-a, kaže Smajlović.

"Njihovi argumenti su bili da im treba čovek koji je poznat i popularan, ali i koji je vičan politici. Druga stvar, ja sam se u tom periodu dosta eksponirao, pre svega kroz tekstove u NIN-u koji su bili unitaristički, odnosno izrazito projugoslovenski, kritični prema republičkom etatizmu. A to jugoslovenstvo je stalni nesporazum između ovog sveta u Srbiji i nas koji smo tamo. Ovde su obe Jugoslavije velike zablude, sve najgore, nama tamo je Jugoslavija bila jedini način da ostanemo na svom, a da budemo sa maticom", navodi gost emisije.

On se seća da je odgovorio da podržava ideju da se pravi nacionalna stranka, ali da neće biti na njenom čelu, štaviše, da verovatno neće biti ni član.

Glasao bih za vanredno stanje

U tim počecima je komunikacija između stranaka bila normalna, nije bilo političke mržnje, a kamoli etničke.

"Sve te tri nacionalne stranke su ušle u koaliciju, podelile su unapred funkcije i zahvaljujući tome nije bilo revanšizma i lustracija. Svuda u Sarajevu su pobedile nacionalne stranke, iako su svi pričali da su glasali za reformiste i komuniste", ističe Kecmanović.

Smajlović se seća 12. marta 1991. kada je održana sednica Predsedništva SFRJ na kojoj Borisav Jović i Kadijević izlaze za predlogom da se uvede vanredno stanje i poveća vojna gotovost.

"Ja bih glasao za vanredno stanje - da sam bio na tom mestu - jer je bio poslednji momenat da se nešto uradi. Ipak, ne mogu da kažem da bi takva odluka spasila Jugoslaviju", kaže Kecmanović.

Reformisti su, navodi, bili jedina respektabilna jugoslovenska stranka.

On se seća i izjave Nijaza Durakovića "da ga guši miris tamjana" i dodaje da je SDP zbog toga izgubio "bar 30, ako ne i 50 posto glasova".

"U Jugoslaviji su postojali izgrađeni mehanizmi kamuflaže, koja je s jedne strane loša, a s druge strane omogućava da se barem održi neka antagonistička koegzistencija. I pored tih mehanizama, kad god je dolazilo do nekih kriza, onda bi to iznenada buknulo i mogla bi se čitava istorija BiH pisati nasuprot onoj da su to bili dugi periodi koegzistencije, ljubavi i multietničke idile, sa čim se sad u Sarajevu paradira prema inostranstvu. Dakle, mogla bi da se opiše kao istorija neprestanih međuetničkih i verskih sukoba", objašnjava Kecmanović.

Dodaje da kada je bio referendum, niko od bošnjačkih intelektualaca leve ili desne orijentacije se nije javio da kaže da je to kršenje ustava i kršenje nacionalnog balansa na kome počiva BiH, što je bio jako opasan simptom za dalje međunacionalne odnose u BiH.

Obradovao sam Srbe u Sarajevu, a razočarao ove na Palama

Mislio je da će ulaskom u Predsedništvo BiH "nešto uspeti", ali da je postavio kao uslov da se uvede odlučivanje konsenzusom, jer se, kako kaže, "tamo odlučivalo većinom glasova i uvek je hrvatsko-muslimanska koalicija nadglasavala Koljevića i Plavšićku".

Njegov zahtev je prihvaćen, ali je izigravan u praksi.

"Kad sam ušao u Predsedništvo obradovao sam Srbe u Sarajevu, a razočarao ove na Palama. A kad sam izašao, okrenulo se – ovi u gradu su bili razočarani", ističe Kecmanović.

I neki muslimani su se obradovali kad si ušao, jer su mislili da je još moguće neko rešenje, priseća se Smajlović.

"I ja sam imao takvih iluzija, ali je očigledno bilo već kasno da se tako nešto uradi. Znam kad sam posle o tome razgovarao na Palama, oni naprosto više nisu bili spremni. Izetbegović je u toj meri varao i lagao, vrlo ubedljivo i vrlo umešno, ali često vrlo naivno kao dete i to da ne trepne", kaže Kecmanović.

O tome da postoje privatni zatvori u Sarajevu je prvo načuo, a zatim saznao kada su ga zamolili da izvuče uglednog lekara iz jednog od njih. Uspeo je i to zahvaljujući razgovoru sa kriminalcem Ismetom Bajramovićem Ćelom. Izetbegović je, po njegovim rečima, imao veze "sa tim miljeom".

"Ključni dokaz o toj vezi je što su svi oni imali uniforme i epolete Armije BiH, samo su neki bili rezervna policija, a neki rezervna vojna policija. Alija je njih primao u Predsedništvu i odlikovao ih", ističe Kecmanović.

Izetbegović je igrao po američkom diktatu

Veče uoči dolaska u Sarajevo Lorda Karingtona i Kutiljera, održana je sednica Predsedništva BiH.

"Alijina ideja je bila da se Predsedništvo pojavljuje kao nadležno za celu BiH, da bi zaobišao HDZ i Radovana Karadžića, a da ima legitimitet sva tri naroda. Ja kažem 'to su mirovni pregovori, da se rat zaustavi, kakvog smisla ima da ja učestvujem, ja nemam nikakvu vojsku iza sebe, to je razgovor tri ratujuće strane'“, priseća se Kecmanović.

On navodi da je Izetbegović, na insistiranje Lorda Karingtona da treba da razgovara sa Radovanom Karadžićem i Matom Bobanom, odgovorio da "neće da razgovara sa ratnim zločincima".

"Razgovara se o ratu sa onima sa kojima ratuješ", poručio je Lord Karington Aliji.

Kecmanović dodaje da su tada na srpskoj strani izgubili nadu da se sa Izetbegovićem bilo šta može dogovoriti. Prema njegovim rečima, Izetbegović se nadao NATO intervenciji i očekivao da će ona da bude do 15. avgusta.

"Ne mislim da je blefirao, nego mu je neko obećao", kaže sagovornik Ljiljane Smajlović.

Objašnjava da je Izetbegović smatrao da je važno da se održava tenzija i ratno stanje da bi intervencija usledila.

"Da se bilo šta dogovorio pre toga, bila bi suvišna intervencija. Videlo se da on sve vreme igra po američkom diktatu. On je odbacio Kutiljerov plan, da bi onda prihvatio plan u Dejtonu, a taj Kutiljerov plan je bio povoljniji za bošnjake. Da je prihvatio Kutiljerov plan, on bi bez ispaljenog metka dobio ono što je dobio u Dejtonu", ističe Kecmanović.