Irina Antanasijević u "Relativizaciji": Kosovo nije samo srednji vek, Kosovo je sadašnjost

U 54. epizodi emisije "Relativizacija" gošća Ljiljane Smajlović je Irina Antanasijević, žena sa dve domovine - ruska i srpska državljanka, filolog, profesor na srpskim i ruskim univerzitetima, koja, između ostalog, istražuje nasleđe ruske emigracije u Srbiji. 

Njen život, primećuje autorka emisije, retroaktivno povezuje sve bitne krizne tačke u ovom delu sveta: rođena je u Severnodonjecku, živela u Splitu, kao i na KiM , pa je jednom prilikom i rekla da "ljudi pričaju o kosovskim Srbima i Albancima, a da sebe smatra kosovskom Ruskinjom". Kako se to desilo, pita Smajlović, da je bila na svakom srpskom i ruskom žarištu?

"Nemam sreće. Ili imam. Tako se desilo da su raspadi obe zemlje, SFRJ i SSSR-a, prošli kroz moju sudbinu. Kad prođeš sve to, onda zemlju u kojoj živiš i sa kojom si proživeo te teške trenutke smatraš svojom domovinom. Naravno, moja je domovina i tamo gde sam rođena. Dakle, cepanje velikih država u male nije samo deo politike i geopolitike, to je deo moje biografije", kaže Antanasijević.

Ispada da je čovek manje šizofren kad ima snažan identitet i da više identiteta nisu nikakav problem, primećuje autorka emisije. 

Čak i Puškinovu nagradu koju je dobila, Anastasijević objašnjava time što je sve vreme pokušavala da poveže, svojim životom i  interesovanjem, Rusiju i Srbiju. 

Ljudi često govore o KiM, ali ga malo poznaju

Gošća ističe da veoma dobro poznaje Kosovo i Metohiju, jer je tamo živela i radila i dodaje da joj je uvek bilo krivo - još pre rata i bombardovanja - što ljudi malo znaju o KiM, iako ga često pominju.

"Đačke ekskurzije su bile po čitavoj Jugoslaviji, ali nisu decu vodili na KiM da vide na primer ono što je, po meni, najlepše što postoji na svetu na toj estetskoj lepezi stvari koje je čovek napravio - a to je manastir Visoki Dečani", navodi Antanasijević.

Ističe da neki misle da treba dati KiM, zato što ne znaju, "ne shvataju vrednost". Osim toga, smatra da se KiM posmatra "sa pozicije srednjeg veka".

"Kosovo nije samo srednji vek. Kosovo je sad. Kosovo su ljudi koji i sad tamo rade. Pazite, to su obične ljudske priče, ali po meni, to su junačke priče. Kosovo nije trebalo da bude samo stradanje, već priče onih koji tamo žive i stvaraju", poručuje gošća emisije. 

Zašto je, pita Smajlović, nestao deo priče o kosovskim Albancima kao našim komšijama.

To se nije desilo odjednom, smatra Antanasijević i navodi da nema albanskog jedinstva, "za koje mi stereotipno mislimo da postoji".

"Oni nisu tako monolitni u stavovima i ideologiji. Nisu masovno želeli rat, jer običan svet ne želi rat. To su ljudi prisiljeni na rat, gurnuti u rat, izmanipulisani od strane svojih političara", ističe gošća emisije i dodaje da ne voli kada za jedan narod vezuju sve negativno, "kao što je bilo devedesetih kada su Srbi bili krivi za sve".

U Moskvi deca uče o gradu u kome žive, da ne bi mislili da tek "negde tamo" ima istorije

Na Ruskoj parceli na Novom groblju ima više od 800 grobnih mesta, ali su pripadnici ruske emigracije koji su u Srbiju došli posle 1917. godine sahranjeni po celom groblju. Tu je i Spomenik ruske slave Rusima koji su poginuli u Prvom svetskom ratu na Solunskom frontu, nabraja gošća emisije i dodaje da ljudi uglavnom o svemu tome znaju vrlo malo.

"U Moskvi ima predmet u školi gde deca uče o svom gradu u kome žive, da ne bi nipodaštavali i mislili da tek 'negde tamo' ima istorije", kaže Anastasijević.

Jedan od Rusa koji su ostavili trag u Beogradu je i Nikolaj Krasnov, koji je, kako kaže, bio carski arhitekta u Rusiji, a ovde postao kraljevski. Izgradio je dvorac u Jalti gde su održani čuveni pregovori u vreme Drugog svetskog rata, kao i niz reprezentativnih zgrada po Beogradu i širom ondašnje Jugoslavije: enterijer Skupštine, Kraljev dvor na Dedinju, Arhiv Srbije itd.

Čak je i izgled sadašnjeg Beograda zasluga ruskog arhitekte Đorđa Kovaljevskog, koji je napravio urbanistički plan Beograda, podseća gošća emisije. 

"Ako uzmete slike Beograda iz 1915. i iz 1930, tačno vidite koliko je promenjeno lice grada i to je mnogo zasluga ruskih arhitekata, koji su došli ovde, koje je Srbija prihvatila i kojima je omogućila da ne budu kao na primer u Francuskoj, gde su generali morali da rade kao vozači taksija i sl. Ovde su Rusi mogli da nastave profesionalne karijere i da ostvare sebe i zato je velika zahvalnost Srbiji", ističe Anastasijević.

Prema njenim rečima, Rusi su ovde živeli "rame uz rame sa Srbima", nisu bili zatvoreni u neku čauru ili koloniju. Razvili su i neke oblasti koje su tek krenule da se formiraju, na primer strip.

"Ali to nije ruski strip, nego jugoslovenski. To je blago kojim Srbija mora da se ponosi, a meni se čini da ona do dan danas ne shvata šta poseduje. Brisel ima muzej stripa, mi nemamo, a krenuli smo u isto vreme i malo ko zna o tom međuratnom jugoslovenskom stripu", kaže Anastasijević.

Rusi nisu voleli temu Prvog svetskog rata

Ona ističe da Rusi nisu voleli Prvi svetski rat kao temu, "jer su junaci tog rata posle postali vođe tog belog pokreta, bele garde i uglavnom je taj prvi svetski rat doživljavan kao imperijalistički rat koji je monarhija pokrenula zarad svojih interesa".

"Zato je ovaj spomenik na Novom groblju možda i jedinstven kao spomenik Rusima poginulim u Prvom svetskom ratu koji su izgradili Rusi", navodi gošća emisije. 

Na tom groblju su sahranjeni i neki prototipi likova iz ruske književnosti, kao što je grofica Uvarova, koja je bila prototip za lik Kiti Šerbacki iz "Ane Karenjine". 

Tu leži i Aljoša Karamazov, a zapravo mitropolit Antonije Hrapovicki, koji jeste znao Dostojevskog, kaže Anastasijević i podseća da je on osnivač Ruske zagranične crkve u Sremskim Karlovcima. 

"Ja mogu da povežem književnost i istoriju na drugi način. Na primer, da nije bilo Nikolaja Krasnova, Čehov ne bi napisao pripovetku 'Dama s psetancetom', zato što se junakinja pripovetke upoznala sa junakom na keju u Jalti, koga ne bi bilo da nije bilo Krasnova", objašnjava Anastasijević. 

Oni šetaju, ali je to sve turistički

Rusi koji su došli u ovom poslednjem talasu u Srbiju, takođe nisu došli zato što su birali, nego zato što je ovde bilo najlakše doći, kao i zbog toga što su Srbi prema Rusima otvoreni i gostoljubivi, "jer su i sami prolazili kroz niz nedaća i sažaljevaju sve koji moraju da napuste svoju zemlju".

"Razlika je u tome što se meni čini da su oni i dalje učaureni u tu svoju zajednicu, imaju strah i niz stereotipa koji ih ograničavaju da upoznaju zemlju. Oni šetaju, ali je to sve turistički, nemaju osećaj ove zemlje", smatra Anastasijević.

Navodi da su neki od njih došli jer su im firme bile premeštene ovde, druga grupa su oni koji su pobegli od mobilizacije, što je, kako dodaje, "potpuno razumljivo".

"Postoji i grupa, koja je po meni manja od ove dve, koja se oštro ne slaže sa Putinovom politikom, ali mislim da njih u Srbiji nije tako mnogo, nego da su oni više išli u Zapadnu Evropu i druge zemlje EU", ocenjuje gošća emisije.

Dodaje da bi volela da se Rusi koji su došli više otvore prema Srbiji, "da ne budu samo potrošači novca, nego da stvaraju neke segmente koji će da utiču i na kulturu i ekonomiju: ne nešto rusko, samo za Ruse, nego nešto rusko što bi bilo vezano za celu Srbiju i srpsko društvo".

"Meni nije jasno zašto Rusi u Beogradu traže samo ruskog frizera, zašto ne mogu da idu kod srpskog frizera. To je loš znak, da oni i dalje slabo komuniciraju sa društvom. Ako ja idem samo kod ruskog frizera ili u ruski restoran, to znači da je ne vidim zemlju oko sebe", objašnjava Anastasijević.