U knjigama za biologiju još neopisana, ali, u Srbiji izuzetno prisutna, rasprostranjena i poznata vrsta. Naseljava sve političke predele naše zemlje, uzduž i popreko, a nekako najbolje uspeva u parlamentima (republičkom i lokalnim), pa i u javnim preduzećima. Reč je, naravno, o srpskim "preletačima".
Koliko su oni popularni u Srbiji, možda najbolje pokazuje i uspeh izmišljenog lika Ljubiše Belog Preletačevića na nekim od prethodnih izbora. Ismevajući ljude koji svoj uspeh na političkoj sceni duguju preletanju iz jedne u drugu partiju, mladić iz Mladenovca (za koga su mnogi tvrdili i da je podmetnut da bi rasuo glasove) uspeo je da napravi pravi mali politički bum, ali – ne i da postidi preletače.
Beli je možda bio samo jedan, ali je Preletačevića mnogo, mnogo više.
Ovih dana jedan od njih "nikao" je i u Kragujevcu, gde je nekadašnji gradonačelnik Verko Stevanović ponovo promešao stranačke boje. Stevanović koji je politički put krčio pod zastavama Srpskog pokreta obnove, zatim Srpskog demokratskog pokreta, stranke Zajedno za Kragujevac, Ujedinjenih regiona Srbije, partije Zajedno za Šumadiju, a onda i kao deo Stamatovićeve Zdrave Srbije, pa potom i POKS-a, sada se na nivou tog grada bori kao deo Koalicije Ujedinjeni protiv nasilja (čine je Stranka slobode i pravde, Zajedno za Šumadiju, Narodni pokret Srbije, Demokratska stranka, POKS, Pokret slobodnih građana i Nova demokratska stranka Srbije).
Stevanoviću slični, međutim, rastu levo i desno na političkom spektru, vertikalno su raspoređeni po svim partijama, iako im je oduvek osnovni cilj da rastu u visinu – gde god ima potencijale da se popnu bar stepenik više - tu im je ujedno i najbolja sredina za napredovanje.
Bez obzira na to što je lični interes uglavnom primarni motiv za menjanje političkog dresa, u srpskoj politici stranačke boje menjale su i gotovo kompletne partije. Deo srpskih radikala pretvorio se jednog dana u naprednjake, a nekadašnji pripadnici Demokratske stranke toliko su partijskih zastava promenili i na toliko se partija usitnili, da se verovatno i ne sećaju odakle su krenuli. Gotovo svakih nekoliko meseci čujemo i da se kompletan stranački odbor neke stranke priključio drugoj suprotstavljenoj opciji, ili da je neki lokalni odbornik odjednom "preleteo" i promenio politički pejzaž neke manje opštine.
Zanimljiviji su, ipak, ovi, individualni slučajevi koji su pravili višestruke zaokrete u karijeri, a među njima svojevrsne šampionske titule nose dve dame. Jedna je ministarka kulture Maja Gojković, a druga Marinika Tepić koja je među nosiocima liste "Srbija protiv nasilja".
Gojković je karijeru počela kao član Narodne radikalne stranke Veljka Guberine, da bi se zatim, sa sve tom strankom "utopila" u Srpsku radikalnu stranku. Od Šešelja se odvojila kao gradonačelnik Novog Sada, da bi nakon formiranja SNS-a osnovala sopstvenu Narodnu partiju.
Stranka se zatim priključila Ujedinjenim regionima Srbije Mlađana Dinkića, da bi, nekoliko godina kasnije sadašnja ministarka kulture odlučila da joj je ipak bolje sa bivšim stranačkim kolegama - sada već naprednjacima. U SNS- u se Maja Gojković izgleda "konačno pronašla" i skrasila na funkciji člana predsedništva te stranke.
Marinika Tepić se, međutim, po svemu sudeći još traži. Opozicionarka koja je u parlament ušla 2014. godine, kao poslanik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, sreću je tražila i kod Zorana Živkovića u Novoj stranci, zatim kod Saše Jankovića, a sada u Stranci slobode i pravde sa Draganom Đilasom. Budući da je desetak godina mlađa od Maje Gojković, ostaje da se vidi koliku će kolekciju partijskih dresova imati iza sebe, kad postane politički veteran.
U muškom taboru, jedan od najjačih kandidata za titulu "šampiona" preletanja je Miroslav Aleksić, Marinikin kolega, takođe nosilac liste Srbija protiv nasilja.
Aleksić je jedno vreme u partiji drugovao sa Majom Gojković, kao član Ujedinjenih regiona Srbije, da bi zatim, odgovor na svoje političke maštarije pronašao u Narodnom pokretu Srbije, koji se onda preregistrovao u Narodnu stranku pod vođstvom Vuka Jeremića. Trenutno nastupa kao predsednik "vaskrslog" Narodnog pokreta Srbije.
Zanimljiv je i slučaj ministra građevinarstva Gorana Vesića koji je u vladajuću stranku došao iz glavne konkurentske partije – DS-a. Budući da se nije našao u stranci kojoj je, kako su mediji prenosili, pisao i "Manifest novih demokrata" (programsku osnovu tadašnjeg gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa), Vesić je odlučio da mu je ideološki bliskiji SNS. I zaista, nekadašnji šef kabineta Zorana Đinđića, tek je u Vučićevoj partiji doživeo zenit karijere.
Sličnu priču ima trenutni beogradski gradonačelnik Aleksandar Šapić. Nekadašnji Gangula iz filma "Kad porastem biću kengur" od Đilasovog pomoćnika gradonačelnika, postao je predsednik Opštine Novi Beograd, da bi zatim u doba naprednjaka počeo da važi za jednog od glavnih gradskih opozicionara. Pokret SPAS koji je osnovao izborio se i za ulazak u parlament, da bi današnji gradonačelnik Beograda na kraju odlučio da je njegova borba bila uzaludna i da mu je, ipak, najbolje sa naprednjacima. Danas nas Šapić, rame uz rame s Vučićem pozdravlja sa predizbornih bilborda širom grada.
Iz potpuno suprotstavljenog tabora, Vučiću su preleteli i nekadašnji poslanik pokreta Dosta je bilo, a zatim kopredsednik Stranke moderne Srbije Tatjana Macura. Svoju budućnost u SNS-u videli su i nekadašnji visoki funkcioner DS-a Radoslav Milojčić Kena, pa i Dejan Bulatović, nekadašnji potpredsednik Stranke slobode i pravde, kao i Nebojša Bakarec nekadašnji funkcioner DSS-a. Iz iste stranke "potiče" i direktor kancelarije za Kosovo i Metohiju, Petar Petković.
SNS kao najbolja "udavača" na političkoj sceni privukla je i simpatije nekadašnjih radikala – nekada najzagriženija radikalka, stručnjak za kletve i polivanje vodom Nataša Jovanović, na kraju je spoznala da je sreća čeka baš u toj, kako je ranije pričala "odmetničkoj grupi" od SNS-a. Sličan životni put imali su i mnogi drugi naprednjaci, poput Aleksandra Martinovića.
Da se fenomen preletanja ne odnosi nužno na gravitiranje kao SNS-u, pokazuje i situacija u opoziciji.
Borko Stefanović, kandidat liste "Srbija protiv nasilja", u politiku se upustio stazama Vesne Pešić i Gorana Svilanovića iz tadašnjeg Građanskog saveza Srbije, da bi zatim ušao u Demokratsku stranku. Iz te partije, kao i mnoge nekadašnje demokrate, otišao je pravo da registruje sopstvenu stranku, Levicu Srbije, da bi se zatim 2019. godine u politici predstavio kao potpredsednik Stranke slobode i pravde.
Burnu političku biografiju ima i Janko Veselinović. Od nekadašnjeg člana Saveza komunista, Veselinović se "prošetao" i kroz Demokratsku stranku, a zatim i Socijaldemokratsku stranku, da bi danas nastupao kao predsednik Pokreta za preokret, koji, takođe nastupa u okviru izborne koalicije Srbija protiv nasilja.
Brojni srpski prikriveni preletači u niskom startu čekaju nove izbore ne bi li procenili u kojoj će sledećoj partiji "prepoznati" svoju ideologiju i vrednosti. Birači, već, imaju mnogo krupniju dilemu - kako da budu sigurni da oni za koje glasaju danas, već sutra neće zastupati neke sasvim drugačije političke boje.