Bila je noć, 21. na 22. oktobar 2011. godine.
"Noć hrabrih na barikadama!", glasili su naslovi izveštaja koje smo te noći slali sa Dudinog krša, iz Zupča, sa Jagnjenice, iz Leposavića, Zubinog Potoka, Severne Mitrovice...
Noćima se nije spavalo.
Bilo je par minuta pred ponoć kada su sirene za uzbunu, presekle Mitrovicu i Zvečan.
"Napadaju Dudin krš", prostrujalo je u trenu od glavnog do gvozdenog mosta na Ibru.
Za pet minuta, počeo je neviđeni juriš naroda ka barikadi na Dudinom kršu. Kolima, kombijima, autobusima, neki su trčali putem oblačeći zimske jakne i obuvajući čizme.
U trku, ljudi su zaustavili kordon marokanskih vojnika Kfora na pola barikade.
Na jednoj strani barikade sila, oklopi, puške, suzavac, borna kola, na drugoj narod...
"Spasi Bože i pomiluj", šaputali su ljudi, žene, deca, molili se sedeći na zemlji kraj štitova i cokula marokanskih vojnika.
Sat vremena trajalo je odmeravanje snaga. U jednom trenu, Marokanci su navukli gas maske na glavu, činilo se da će da napadnu... Niko sa barikade nije ustuknuo, niko mrdnuo ni korak nazad.
Pola sata kasnije, u jedan i 30 iza ponoći, 30 kilometara dalje, na Jagnjenici, vojnici KFOR-a krenuli su teškim mašinama na barikadu Srba. Veliki bager odgurnuo je jedan od kamiona na barikadi pola metra unazad. Sa druge strane kamiona, pod gume, pod stranice, pleća su podmetnuli momci iz Zubinog Potoka, iz Jagnjenice... Tako su neko vreme držali kamion i barikadu.
Posle dva sata teškog pritiska, samo što je u Jagnjenici malo popustilo, stigla je vest da Kfor kreće na glavnu barikadu u Zupču.
Tamo, u četiri iza ponoći, urlali su motori oklopnih transportera, velike teške mašine za razbijanje barikada. Na drugoj strani, kod barikade oko ikone Isusa Hrista na putu sedeli su Srbi... Na stotine njih.
Onda je na Srbe krenuo do sada najveći, neviđeni kordon vojnika Kfora. Korak po korak, njih 150-200, pod pancirima, sa puškama na gotovs prišli su na tri metra. Napred štitovi, iza isukani pendreci, pripremljene puške sa suzavcem...
"Nalazite se u zaštićenoj zoni Kfora, idite kućama, porodicama, ako ne odete primenićemo silu", ponavljao je glas sa razglasa Kfora, sa albanskim akcentom.
Kolašinci nisu ustuknuli.
"Ovde su naše kuće, onde su naše porodice", vikali su onome što je vikao preko megafona.
Nekoliko sekundi kasnije, ljudi su podigli ruke uvis pred onom sila iza. Dugo ostali tako. Onda je krenula pesma: "Kolašinci jeste l' svi na broju, da branite đedovinu svoju..."
Bila je jesen 2011. godine.
Sever Kosova pritiskala je teška neizvesnost, Srbi strepeli od svake naredne noći i najavljenog upada kosovske policije.
"Srbi sa Rudara: Ovuda neće proći!", bio je naslov jednog od izveštaja koje sam slao u redakciju.
Preko Rudara tih dana ni ptica nije mogla da proleti. Magistrala koja od Prištine kroz ovo naselje kraj Zvečana vodi ka prelazima Jarinje i Brnjak bila je ispresecana barikadama, pretvorena u pravo utvrđenje. Istovarena su brda peska, preprečene prikolice kamiona i teške mašine, na čelo stavljena poruka "Rudare – srpski Alamo"!
"Ovo je naša zemlja i oni ovuda neće proći! Stvar je jednostavna, mi odavde nemamo kud i moramo se braniti", kratko su jedne od tih noći na barikadi rekli tvrdi momci i devojke iz Zvečana, Mitrovice...
Barikadu u Rudarima svaki čas nadletao je helikopetar KFOR-a. I na magistrali kraj Leposavića osvanula je ojačana barikada.
"Ako dođu, ako krenu sa albanskim carinicima na Jarinje, ne ostaje nam ništa drugo nego da legnemo pred tenkove i oklopna kola, pa neka nas gaze. Izvešćemo na put i decu", – zabeležio sam tada reči jednog od Srba na ovoj barikadi.
Teška neizvesnost u očekivanju petka i najavljenog dolaska albanskih carinika i policije na Jarinje, pritiskala je tih dana sever Kosova.
"Ničem dobrom se ne nadamo! Velika je neizvesnost, a nikoga nema da nam kaže šta će biti, šta se sprema. Mi smo na barikadama, kod kuće žene i deca u strahu da će nam se ovde nešto desiti... No, jedno znamo, ako sad pokleknemo, propali smo ovde za sva vremena", rekao mi je jedan od Srba na barikadi kod Leposavića.
Prelaz Jarinje tih dana po svemu je podsećao na – ratnu zonu! Na izlazu sa severa Kosova putnike su dočekivala oklopna borbena vozila, na njima mitraljezi i nemački vojnici sa prstom na obaraču. Svi putnici su detaljno kontrolisani, pretresana su vozila... Sam punkt bio je okružen visokim betonskim zidom, postavljene su metalne prepreke, ježevi...
U to vreme počelo je pokoravanje Srba na severu Kosova i Metohije.
Bio je 10. decembar 2022. godine.
Severnom Mitrovicom zavijale su, ječale sirene za uzbunu. Na Jarinju je uhapšen Dejan Pantić, na Rudaru su podignute barikade. Iza krsta preko puta preprečeni teški kamioni. Niz magistralu podginuti šatori, u šatorima postavljene peći, naložene vatre. Opet je narod iz Zvečana, Severne Mitrovice, krenuo na Rudare, na barikadu.
"Mi nemamo kud nego da se suprotstavimo teroru", pričali su ljudi na barikadama.
Ponavljali reči koje je jedan od Srba prethodno na sastanku u Raški rekao rukovodstvu Srbije: "Ako se povučemo sa barikada, ako ih uklonimo, loviće nas kao zečeve..."
Prolazili su dani i noći, nedelje... Kiša, sneg, mraz, ledeni severac niz Ibar. Tri nedelje vatra u metalnim buradima nije ugašena.
Rudare kod Zvečana, na današnji dan, 29. decembra 2022. godine.
"Uklonjene su poslednje barikade", bili su naslovi izveštaja iz Rudara.
Još tokom noći neko je pomerio teške kamione, ujutru, magistrala je bila pusta, pusti su bili i šatori okolo. Ljudi su otišli, povukli se da ih niko ne vidi, iz metalnih buradi, furuna ispod šatora ka nebu se još dizao ljuti, sivi dim. Ujutru, stolice i klupe oko ugašenih vatri bile su puste.
Tog prepodneva, na današnji dan 2022. došli su neki ljudi, pokupili, spakovali i odneli šatore, klupe, furune, istresli žar iz metalnih buradi i furuna, posle se i taj žar ugasio.
Jezivo pusta je bila magistrala na Rudaru tog jutra.
Pre petnaestak dana kosovski policajci demontirali su i iz Severne Mitrovice odneli sirene kojima je oglašavana uzbuna, opanost. One se više neće oglasiti.
"Nisam ja samo gvozdeni krst, što ovde je nikao iz bratske sloge, Srbin sam više na ovome mestu, nikad na kolega, nikom na noge", ostao je Jerov stih na spomeniku kraj krsta na Rudaru, podignut od strane naroda "u slavu odbrane srpske zemlje leta gopodnjeg 2011. godine, o Ilindanu".