Novogodišnja priča sa Peštera: O dobroti, ljudskosti i probuđenoj nadi u zlim vremenima

U danu pred ovu, novu, 2024. godinu, dok su nas sve redom sa TV ekrana zasipale slike patnji i užasa, prizori puni krvi i ruševina, izbeglica, nesreća i beznađa, dok se jedna za drugom valjaju loše i još gore vesti, iz Krajinovića, sela na kraju Pešterske visoravni, daleko u brdima i planinama, iskrala se tek jedna sasvim mala, na prvi pogled nikakva i, nevažna, provukla kroz šumetine i potoke...

A opet važna, vest koja tera osmeh na lice, gore po brdima, gorštacima, istera i izmami i po koju suzu niz obraze.

A vest je kratka – "Srbi i Bošnjaci iz Krajinovića, iz okolnih sela, nedeljama se već, desetine njih okupljaju kod jednog od komšija, da komšiji i njegovoj dečici na zgarištu starog, naprave novi dom, da komšija i njegova deca imaju gde prezimiti, da započnu novi život iz početka".

"Dok je ovakvih ljudi ima nade i za moju i za tvoju decu i za Markovu decu i za sve nas", rekao mi je Negosav Kojović, gorštak sa Peštera, koji sa suprugom i petoro dece živi u selu Bare, isto na Pešteru, na desetak kilometara od Krajinovića kad me je pozvao da javi kako napreduju radovi na kući Marka Đurića iz Krajinovića.

A tom Marku Đuriću, gorštaku i domaćinu, dobrom čoveku iz Krajinovića, izgorela je kuća, ima tome nepunih mesec dana. Za desetak, petnaest minuta, Marko je ostao bez igde ičega. Kuće, pokućstva, hrane za čeljad i stoku, agregata, motornih testera, nameštaja...

Od uva do uva, od kuće do kuće, pukla je 6. decembra Pešterom kao bomba vest – Marku Đuriću iz Krajinovića izgorela kuća.

Marko i žena, troje dece ostali su na ledini. U stvari u brvnarici, više šupi sklepanoj od dasaka kroz koju severac duva kao kroz kotar. A na pragu pešterska zima. U to doba godine na Pešteru je redovno više od metar snega.

"Marko nema kud iz sela, ko će mu gledati stoku ako on ode... Zima samo što nije, pomrznuće mu se deca", javio je tog 6. decembra Negosav Kojović. Koji minut kasnije zvao me je i Mitko Baždar iz Sjenice, i on čuo za Markovu nesreću, zove, kaže – "Mora se nekako pomoći Marku, kako znamo i umemo".

Tog popodneva dok je Marko obletao oko zgarišta, gledao može li se išta od pokućstva spasiti, dok je njegova supruga Barla plakala i lomila ruke, sakrivena da je niko ne vidi, negde u onoj šupi od dasaka, počeli su da pristižu komšije.

Ko sa lopatom, ko sa krampom, ko sa dobrom voljom, počeli su da raščišćavaju zgarište, odvajaju nagorele grede, iz kuće iznose ostatke nameštaja... I, poneo je, ko je koliko imao, ali od srca, neko 1.000 dinara, neko dve, neko 100 evra, neko 200...

"Najteže je bilo kad su iz škole, tog popodneva stigla dečica. Kad je mali Aleksandar, Markov i Barlin najmlađi sin, 12 mu je godina tek, primičući se zgarštu zakukao iz glasa, kad su detencetu krenule četvorostruke suze niz obraze", pričali su posle komšije po selu.

Tu prvu noć Marko i supruga, dečica proveli su u onoj hladnoj šupi. I još dvadesetak noći posle toga, i novogodišnju noć, ali im je bilo toplo oko srca...

Već sledećeg dana po požaru, komšije su ponovo bili na zgarištu, njih još više no prethodnog dana, svi se kao jedan prihvatili posla. I Srbija je saznala za nevolju Đurića sa Peštera, na Markov račun, sa svih strana počela je da pristiže pomoć, 100, 500, 1.000 dinara, 100 evra, koliko je ko mogao...

"Tog dana stigli su i neki ljudi, rekli su mi da ih je poslao predsednik Srbije, da vide šta mi treba, šta mogu da učine. Posle su došli i majstori iz Ivanjice, počeli da pristižu kamioni materijala, beton, grede, daske, crep", ispričao mi je sinoć Marko.

Novu godinu njegova kuća dočekala je pokrivena, ostalo još da se u utorak, sutra, na krov doda još 50 – 60 crepljika, poklopci, u utorak će pristići i vrata i prozori, posle ide unutrašnje opremanje.

"Dade Bog lepo vreme, toplo za ovo doba godine na Pešteru. Radili smo danima i noćima, svakog dana ovde je na gradilištu bilo uz majstore mnogo ljudi, sve moje komšije iz ovog, iz susednih sela, i Srbi i Bošnjaci, ma, svi kao jedan. I, šta da kažem hvala svim tim dobrim ljudima i komšijama, i onim koji su poslali pomoć i onim na položaju što su mi pomogli, i ovim mojim ovde što su sa lopatom radili danima, šta bih ja bez tih ljudi. Znam da se ni ja, da se niko moj ni o koga namerom nije ogrešio, da smo gledali i mi da pomognemo kad je kome teško, ali, ne znam čime sam svu ovu dobrotu zaslužio", kaže mi Marko sinoć.

Važna je nada

Sad je, veli, najmanje važno da li će se u novi dom dečica, supruga, on, useliti za deset, 15, 20 dana dana, važno je da je njegova kuća pod krovom, važno je da su radovi daleko odmakli, i, važna je nada. Važno je da one dane posle nesreće koja ga je zadesila nije bio sam.

"Ama, ne može čovek sam ni kad plače ni kad peva. Kad bi svi ti ljudi koji su nam pomogli znali koliko su samo radosti doneli mojoj deci, svima nama u kući... Kuća im dabogda, svima pevala, zlatnim kašikama dabogda jeli", još mi je sinoć rekao Marko, pun sreće.

Pun sreće bio je juče i Negosav dok mi je pričao, javio kako napreduje Markova nova kuća.

Vest malu i sasvim nevažnu među ovim velikim, svetskim, a opet, učinilo mi se sinoć, dok sam slušao Marka, mnogo značajnu i veliku. Jer, možda, dok je među nama ovako dobrih ljudi, dok je njihove dobrote, ljudskosti, možda i nije sve propalo i možda u ovom teškim i  zlim remenima i nije svemu kraj.

Možda iz ove dobrote nikne seme, proširi se... Makar za mrvu. Možda!