Vladika Nikolaj je veliki srpski svetitelj, koji je kanonizovan pod imenom Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički.
Patrijarh Pavle bio je protivnik brzopletosti i godinama je odlagao proglašenje vladike Nikolaja i Justina Popovića za svece.
Konačno, na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, u maju 2003, Nikolaj Velimirović je kanonizovan za svetitelja, a čin kanonizacije je obavljen u Hramu Svetog Save u Beogradu, 24. maja 2003.
Vladika Nikolaj rođen je 4. januara 1881 kao Nikola, u selu Lelić, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlen.
Kada se u mladosti teško razboleo, zarekao se da će, ako preživi, posvetiti život Bogu. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj.
Zanimljivo je da se Sveti Nikolaj školovao na Zapadu i da je u početku bio vatreni pristalica ekumenizma i liberalizma. Posle Prvog svetskog rata, prihvata konzervativizam i okreće se protiv moderne Evrope, koju je imao prilike da dobro upozna.
Velimirović je uskoro postao poznat po kritikama evropskog humanizma, materijalističkog duha i uopšte zapadne evropske civilizacije. Evropa je za njega bila "veliko zlo". Prezirao je evropsku kulturu, modernu evrospku nauku i samu ideju progresa. Bio je pobornik jedinstva pravoslavnih crkava.
Susret sa ruskom dušom
Otac ga je poslao u manastir Ćelije, da "nauči čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", ali on se pokazao kao odličan đak, koji je nastavio školovanje u Valjevskoj gimnaziji. Dok se školovao, služio je po valjevskim kućama, gde je, zbog boravka u "memljivim sobama", dobio tuberkulozu, od koje je godinama patio.
Kao učenik Bogoslovije, bio je vanredno uspešan. Do 24. godine pročitao je dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog...
Nikolu je crkva poslala da nastavi sa studijama na Starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj, a kasnije je studirao u Nemačkoj, Engleskoj i u Rusiji.
Budući vladika boravio je i u Rusiji, gde je proveo godinu dana uglavnom putujući i "upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje."
Nikolaj Velimirović je bio složena i raznovrsna ličnost: duhovnik, propovednik, besednik i pisac. Ubrzo počinje da objavljuje u crkvenim i književnim časopisima, i to članke, besede i studije o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom...
Od aprila 1915, u vreme Prvog svetskog rata, držao je predavanja u Americi i Engleskoj, gde ga je poslala srpska vlada da agituje za "srpsku stvar".
Po završetku rata, izabran je za episkopa žičkog, odakle je, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. To je bio naročito plodonosan period, iz koga potiču mnoga dela Nikolaja Velimirovića.
Molitve u senci nemačkih bajoneta
U vreme okupacije, nemačke vlasti poslale su episkopa Nikolaja, koji je bio uporni i dosledni protivnik nemačkog imperijalizma, u internaciju.
U novembru 1942, prebačen je pod stražom u manastir Vojlovica kod Pančeva, zbog sumnje da je sarađivao sa četnicima. Sačuvan je Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj", kao i "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", koje su zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču.
Zajedno sa patrijarhom Gavrilom, od 25. septembra 1944. boravio je u koncentracionom logoru Dahau. Tu je ostao tri meseca, kada ga Nemci oslobađaju, kao deo nagodbe sa Ljotićem i Nedićem.
Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao četnike. U Jugoslaviji su mu nove vlasti najviše zamerale to što je održao posmrtni govor na Ljotićevoj sahrani.
Posle završetka rata, episkop Nikolaj je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, a godine 1946. emigrira u Ameriku, gde je ostao do smrti 1956. godine.
U Jugoslaviji je posle rata proglašen za saradnika okupatora. Oduzeto mu je državljanstvo, a ime mu se našlo na listi autora čija su dela zabranjena za objavljivanje.
Nikolaj je mnogo putovao po Americi i Kanadi. Iz tog vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo, pod naslovom "Jedini čovekoljubac".
Umro je u manastiru Svetog Tihona u Pensilvaniji, odakle je njegovo telo preneto u manastir Svetog Save u Libertivilu.
Posle smrti njegove mošti su 12. maja 1991. godine prenete iz Libertivila u manastir Lelić, gde su izložene u hramu manastira, koji je njegova zadužbina.
Godinu dana po kanonizaciji, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije, posvetio Svetom Nikolaju. U ovom manastiru danas postoji muzej posvećen vladiki.
Justin Popovića je Svetog Nikolaja nazvao "trinaestim apostolom", "svetim srpskim jevanđelistom" i "najvećim Srbinom posle svetog Save". U crkvenim krugovima ga često upoređuju sa Svetim Jovanom Krstiteljem i Jovanom Zlatoustim.