Srbija i Balkan
Danas je Badnji dan: Kad od svojih domova pravimo pećinu za doček rođenja Sina Božijeg
Badnjak se seče na spomen toga što su vitlejemski pastiri, nakon što im se obratio anđeo i sa njim "mnoštvo vojske nebeske", nasekli granje i odneli ga u pećinu u kojoj ga je Josif založio kako bi se ugrejali. Smatra se nagoveštajem drveta od kojeg je napravljen krst na kojem je Hristos raspet
Srpska pravoslavna crkva danas slavi Badnji dan koji je neizostavan deo božićnih običaja. Badnjim danom počinje božićno praznovanje. Slavi se dan uoči Božića i ujedno je poslednji i najstroži dan Božićnog posta.
Badnji dan i Badnje veče 6. januara slave sve pravoslavne crkve i vernici koji poštuju julijanski kalendar - Ruska pravoslavna crkva, Jerusalimska patrijaršija, starokalendarci u Grčkoj, kao i monaštvo na Svetoj gori i egipatski Kopti.
Ostale hrišćanske crkve, među kojima i neke pravoslavne, Božić su proslavile pre 13 dana, 25. decembra, poštujući novo računanje vremena i gregorijanski kalendar.
Na Badnji dan rano ujutro domaćin ide u seču badnjaka, najčešće hrastovog drveta, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićne svetkovine.
Badnji dan nazvan je po sečenoj grani hrasta – badnjaku, svetom drvetu Slovena.
Badnjak simboliše drvo koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio. Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.
Posipanje žitom na Badnji dan i na Božić je prisećanje na žito koje je Presveta Bogorodica bacala stoci u štali (koja se nalazila u pećini) nakon što se Isus rodio, kako životinje ne bi jele slamu iz jasli u kojima je dete ležalo.
Slama koja se posipa po podu — u današnje vreme sve ređe, posebno u urbanim sredinama — simboliše onu iz vitlejemske pećine, podsećajući nas na to da se Isus rodio u štali, ali i na važnost skromnosti i smernosti, na važnost toga da se ne gordimo pred drugima jer eto — Bog se utelovio na jednom tako neuglednom mestu.
Kađenje doma simboliše zlato, tamjan i smirnu - darove koje su mudraci sa Istoka doneli najvažnijem novorođenčetu u istoriji sveta. Orasi koji se bacaju u uglove doma pak predstavljaju Božiju vlast na sve četiri strane sveta.
Simboli pričešća
Pogača simboliše telo Hristovo, a vino krv. Riba je najstariji simbol hrišćanstva, i simbol samog Sina Božijeg, a so božanske sile, dok je med simbol slatkoće večnog života u Bogu. Sveća predstavlja svetlost Božiju: "Ja sam svetlost svetu", kaže Isus.
Konačno, paljenje badnjaka, od čega takođe nastaje svetlost, označava završetak Badnjeg dana i početak Božića. To nas vraća na ono što je Josif učinio u pećini.
Kada domaćin odabere drvo koje će seći, okrene se ka istoku, prekrsti se tri puta, pomoli se Bogu i svecu zaštitniku doma, pa tek onda sekirom seče badnjak. Nakon što se badnjak unese u dom, a pre sedanja za trpezu na Badnje veče, peva se tropar "Roždestvo tvoje". Ukućani se, potom, pomole Bogu i čestitaju jedni drugima.
Božićni tropar glasi:
"Rođenje Tvoje, Hriste, Bože naš,
zasija svetu svetlost razuma,
jer u njemu oni koji zvezdama služahu
od zvezde se naučiše
da se klanjaju Tebi,
Suncu Pravde,
i Tebe da poznaju sa visine Istoka,
Gospode, slava Tebi".
Običaji u raznim delovima Srbije
U većini gružanskih sela božićna slama nije se obnosila oko kuće, već se unosila pravo u kuću, pri čemu je onaj ko donosi slamu kvocao, a ostali bi pijukali da bi se legle kokoške. Zatim se slama prostirala po podu, da bi na njoj bila postavljena badnjedanska večera.
U Paščanskoj dolini su za domaćinom, koji unosi slamu, išla deca govoreći: Sve koke, jedan petao, izražavajući tako želju da u nasadu preovlađuju pilice da bi bilo više jaja. Po slami unetoj u kuću nije se hodalo bez čarapa, da ne bi izlazili naboji na nogama.
U šumadijskim selima se konopac kojim je bila vezana slama ostavljao da bi sutradan, na Božić, polažajnik mogao da ga položi u krug i u njemu nahrani kokoške da ne bi išle dalje od kuće i da se ne bi gubile.
Po unošenju slame i njenom prostiranju po kući, svi bi se izuvali i obuvali čiste čarape. Svi ukućani bi istovremeno skidali obuću. Pri skidanju obuće vodilo se računa o tome da se nikome opanci ne prevrnu – da mu se i sreća ne bi "prevrnula".
Posle izuvanja domaćin bi okadio kuću, badnjak i pečenicu, a ukućani bi upalili sveću i pomolili okrenuti istoku.
