Decenijama i vekovima su Turci i Albanci, krali, razvlačili kamen sa manastirišta i crkvišta Bogorodice Hvostanske, Male Studenice kod Istoka u Metohiji. Od manastirskog kamena sagrađene su mnoge kuće u okolini, u selima Vrelo, Kaličane, Studenica, albanske kule, pa i džamija u selu Vrelo u koju su uzidani delovi mermernih ploča i tesanika. Na nekima još može da se pročita ćirilični natpis.
Pre nekoliko nedelja, Albanci iz Istoka pokušali su da zadaju i poslednji udarac svetinji i srpskom sećanju na Bogorodicu Hvostansku i njenu slavu. Kako su pre koji dan ispričali neki od srpskih povratnika u opštini Istok, kompleks je preoran bagerima, temelji hrama su sravnjeni sa zemljom, a oko pola hektara okolnog zemljišta ograđeno je žičanom ogradom i na ogradu stavljena tabla na albanskom na kojoj piše da se radi o "Crkvenom kompleksu Studenica".
"Prizor koji su ugledali, ispričali su mi neki od ljudi koji su bili na manastirištu, bio je strašan. Zemlja preorana, temelji sravnjeni sa zemljom, neki od ljudi plakali su kao kiša kad su videli šta je učinjeno. Na tom manastirištu decenijama, vekovima, sve do ovog poslednjeg rata, okupljali su se Srbi iz istočke opštine ali i iz čitave Metohije, i ja sam tamo išao bezbroj puta. Ovo je bezuman, direktan udar na naše sećanje, na našu veru. Varaju se, međutim, oni koji misle da će brisanjem materijalnih tragova izbrisati i naše duhovno sećanje... To sećanje, valja to znati, zakopano je u nama, mnogo, mnogo dublje", kaže danas za RT Balkan jedan od Srba, povratnika u ovu opštinu.
Manastirište, crkvište Bogorodice Hvostanske, podelilo je tako, po ko zna koji put kroz vekove, sudbinu Srba iz Istoka i iz Metohije. Kad su stradali Srbi, stradalo je i manastirište, kada je stradala Bogorodica Hvostanska, stradali su i Srbi.
"Sudbina manastira i srpskog naroda ostala je tako, kroz vekove, čvrsto vezana, neraskidiva, svaki ožiljak na manastiru boleo je ovde kao živa rana naš narod, boli i ovo što se dešava danas, neopisivo", kaže naš sagovornik.
Blizu Bogorodice Hvostanske je i selo Ljubožda, jedno od onih koja su bila ispražnjena pre dve i po decenije i u koja su se Srbi počeli vraćati. Da gledaju kako Albanci iz sela oru i kopaju njihove njive, kako koriste njihove kuće i štale, bašte i voćnjake. Kada su prvi povratnici stigli su selo, krenuli su i napadi, pljačke. Kako je manastirištu, tako i Srbima.
Do pre samo koju godinu, pa i do pre poslednjeg, varvarskog, nepojmljivog upada teške mehanizacije, u manastirskom kompleksu bili su vidljivi delovi zidova, čitav lavirint, ostataka koji su se oburvali kada je krajem 17. veka, u vreme velike seobe Srba, manastirište ostalo pusto. A, Bogorodicu Hvostansku, ili Studenicu Hvostansku još je Sveti Sava, posle uspostavljanja nezavisnosti srpske crkve, odredio za središte i sedište Hvostanske episkopije.
Onde, u Maloj Studenici, stolovali su episkopi hvostanski. Prvi se pominju već početkom 14. veka, a poslednji, po imenu Viktor, 1635. godine.
Novinar i književnik iz Gračanice Živojin Rakočević, bio je pre šest-sedam godina, svedok kada su u Bogorodici Hvostanskoj, na mestu opasnom po Srbe, posle punih 20 godina, zapaljene prve sveće.
"Istoričar umetnosti Nebojša Jevtić broji crkve i u pola glasa priča nešto o Vizantiji, raškoj školi, romantici i uticajima Boke Kotorske odakle su mogli biti neki od graditelja. U osnovi traži zavetrinu da se u nekom od oltara zapale sveće. U jednom je crvena prazna gajba pećkog piva, čaše, četkica za zube i poređano kamenje, pored zapadnog dela golovi za mali fudbal. Stoka koja se ovde napasa sprečava da rastinje pokrije lokalitet pa se jasno vide mesta na kojima kopaju tragači za blagom. Arheološka iskopavanja vršena u nekoliko navrata samo su potvrđivala značaj ovog mesta: iz zemlje su izranjali natpisi sa imenom cara Stefana (Dušana), kasnoantička keramika, lepi bokali iz vremena Turaka", zapisao je tada Rakočević.
Na crkvištu, svojevremeno je jedan od meštana našao zvono i u zvonu sakrivenu plaštanicu iz 1300. godine i "Oplakivanje Hristovo", rad čuvenog Zografa Longina.
"Kada su pre koji dan preorali temelje svetinja, ne znaju, a orali su direktno po našim dušama. Po našim korenima i damarima. A mi samo možemo da kažemo da je ovo još jedno veliko, teško iskušenje stavljeno na naša pleća, ne da pod njim pokleknemo, nego da ga ponesemo i iznesemo. Da iz njega izađemo jači", kaže jutros jedan od Srba, povratnika u okolinu Istoka.
Pre poslednjeg rata u planu je bila obnova svetinje. Nije se stiglo, zaratilo se. Kada su pre koju godinu u Ljuboždu, na par kilometara od manastira stigli prvi Srbi, povratnici, oko njih i srpskih kuća okupili su se Albanci, susedi.
"Idite kući", ponavljali su svojim nekadašnjim komšijama Srbima.
Uoči Vaskrsa te godine, Srbi povratnici, sabijeni u jednu kuću u centru sela, pričali su mi:
"Kako da idemo kući, kad je ovo naša kuća. Kad je sve ovo što vidite okolo naše. I kuće i njive i livade i bašte i voćnjaci, svako ovo stablo i svaki ovaj kamen. I to ne od juče, nego još starih i prastarih dana..."
Arheološka istraživanja iz 1930. i 1966-1970. potvrdila su da su ranovizantijski ostaci u kompleksu Bogorodice Hvostanske najverovatnije iz sredine 6. veka.
Severna crkva, samo jedna od crkava koje su ovde postojale, najverovatnije je rekonstruisana u vremenu posle uspostavljanja autokefalne Srpske crkve 1219. i da je kao takva postojala kroz ceo srednji vek.
U svoje vreme, zvona sa Studenice Hvostanske čula su se po čitavoj Metohiji.
Sada oko svetinje teče samo mržnja. Mržnja jednih i ljubav drugih koje slike preoranog manastirišta bole kao žive rane i koji su gotovi da krst koji su dobili ponesu i nose, pa dokle bude trebalo.