Poljoprivreda u Srbiji pred gerijatrijom: Uskoro neće imati ko da obrađuje zemlju

Dok se država priprema da novim ulaganjima jača ruralnu Srbiju i pomogne razvoj etno-sela, salaša i seoske infrastrukture, uključujući već postojeće projekte useljavanja praznih kuća i podrške zadrugarstvu, rezultati popisa poljoprivrede za 2023. godinu pokazuju svu propast srpskog agrara.

Poredeći podatke popisa iz prošle godine i one iz reprezentativne ankete iz 2018. godine, dobijamo da smo za samo pet godina ostali bez 10 odsto poljoprivrednih gazdinstava, da je smanjen broj raspoloživog i korišćenog zemljišta, da je stočni fond umanjen za 20 odsto, a radna snaga za 14 odsto.

Najviše zabrinjava to što je prosečna starost vlasnika porodičnog poljoprivrednog gazdinstva 60 godina, dok je tek svaki 11. mlađi od 40 godina, pa je pravo pitanje za koga država uopšte spasava selo, kad po svemu sudeći niko ne želi da živi i radi od njive i stoke.

Poljoprivredno gazdinstvo u Srbiji u proseku ima jedno grlo goveda i pet svinja: Gazda ima 60 godina

Agroekonomista Milan Prostran za RT Balkan kaže da bi podaci bili još alarmantniji da se za komparaciju koriste podaci iz popisa poljoprivrede iz 2012. godine, kako bi i trebalo da se radi prema metodologiji.

"U poređenju sa 2012. godine opao je i broj hektara koje se koristi, prvobitno je bilo 3.500.000 hektara korišćenog poljoprivrednog zemljišta, a sada iznosi 3.200.000 hektara. Veličina poseda koje u proseku obrađuje jedno poljoprivredno gazdinstvo sada je 6,4 hektara, a bilo je 5,5 hektara dok je evropski prosek farme 22 hektara. Što se stočnog fonda tiče, sve je opalo, govedarstvo je opalo za 20 odsto, svinjarstvo za 34 odsto, ovčarstvo za 2 odsto, živinarstvo za 18 odsto, broj gazdinstava za 20 odsto", navodi Prostran.

U poljoprivredi imamo najkritičnijih sedam-osam stavki, a stočarstvo je u najgorem stanju, otkriva agroekonomista.

Na pitanje kako pristupiti rešavanju problema i šta su prioriteti, kao i kako primoliti mlade da se vrate na selo, kaže da je prvo potrebno povećati agrarni budžet tako da bude u korelaciji sa učešćem poljoprivrednog BDP-a na desetogodišnjem proseku. 

"Učešće poljoprivrede u ukupnom budžetu uvek je bio između 3 i 5 odsto, sada je oko 7 odsto, dok se za agrarne potrebe na nivou EU odvaja 38 odsto", objašnjava naš sagovornik.

Zatim treba, kako kaže, uvećati posed poljoprivrednika.

"Da se približimo većoj parceli, sa koje se može ekonomski opstajati. Drugačije ne možete da budete konkurenti, tako da je bitka za konkurentnost naših proizvođača jedan od prioriteta. Treba da mu se omoguće povoljni krediti za proširenje i kupovinu poseda, a možda čak i davanje državne zemlje na besplatno korišćenje uz određene uslove", nabraja i naglašava da država od zakupa zemljišta ubira 55 miliona evra godišnje.

Drugo, kroz subvencije državni aparat treba da prati amortizaciju troškova proizvodnje, tako da se pomogne seljaku u kriznim vremenima.

"Inputi su mu jako visoki zbog globalne svetske krize i ratova, a cena finalnog proizvoda toliko niska da on praktično otići u bankrot, treba hitno doneti zakon o regresiranju cene troškova, da mu regresirate cenu semena, đubriva, nafte. To nije privilegija, nego uvažavanje specifičnosti jednog sektora koje funkcioniše pod verim nebom", kaže Prostran.

Neophodno je razvijati tržišne institucije, razvijati savremeno zadrugarstvo i okupljati male proizvođače da bi ostali na tržištu, dodaje.

"Neophodno je podizati i potrošnju u stočarstvu, ona je pala sa 65 kilograma na 42 kilograma za sva mesa", zaključuje Prostran.

Agroekonomista Miladin Ševarlić za RT Balkan ocenjuje da mlade možemo jedino ekonomskim pogodnostima, nikako drugačije.

"Država je imala katastrofalnu agrarnu politiku prema privatnom poljoprivrednom sektoru, katastrofalnu privatizaciju i pljačku društvenih poljoprivrednih gazdinstava, kombinata, agrobiznis-sistema i zadruga. Uzmite primer PKB-a, 4.500 dinara za hektar, nadomak Beograda", podseća on. 

Od 1960. u Vojvodini i centralnoj Srbiji izgubljeno oko 1,6 miliona hektara, kaže on i pita koliko je građana moglo da bude nahranjeno.

Drastično se smanjuju i površine pod šumom, a poljoprivrednicima je zakinuto više od 1,2 milijarde evra, pa su svi izgubili poverenje.

Smatra da useljavanje seoskih praznih kuća neće promeniti trenutno negativnu sliku sela. Država je imala katastrofalan odnos prema privatnom sektoru.

"Ti ljudi nemaju osnov za poljoprivrednu proizvoidnju, ni iskustvo, a ni resurse. Potrebno je i dosta vremena da se razvije jedno gazdinstvo", navodi on i otkriva svoj primer - da na 7,5 hektara zemlje koju obrađuje ima gubitke.

Kako ćete sa 18,5 dinara po kilogramu pšenice da pokrijete troškove setve i žetve, pita se on.

"Juče sam prodao pšenicu. Za 20 dinara sa PDV koje sam dobio po kg, ne mogu da kupim jednu kiflu koja košta 50 dinara. Treba da prodam 2,5 kilograma pšenice za jednu kiflu", pokazuje on svu nelogičnost.

Kao jedini izlaz vidi umrežavanje poljoprivrednika.

"Treba formirati i tim za strategiju i odbranu krupnih interesa. Tu je i prelazak na organsku poljoprivredu i prevazilaženje cenovno skupih inputa, ulaganje u visoko-sofisticirane proizvodnje u zatvorenom prostoru i plasman proizvoda bez pesticida, što je investicija od 80.000 do 100.000 po hektaru, oslobađanje doprinosa i poreza za mlade poljoprivrednike", zaključak je Ševarlića.