"Jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju", napisao je grčki general i istoričar Tukidid pre skoro 2.500 godina.
Ta izreka nije bila ništa manje aktuelna ni na današnji dan 1999. godine, kada su u dvorcu Rambuje u okolini Pariza započeli "pregovori" između SR Jugoslavije i predstavnika kosovskih Albanaca, koji je trebalo da okončaju oružani sukob u južnoj srpskoj pokrajini.
Posredovanje između dve strane sprovodio je NATO, a već na samom početku postalo je jasno da zapravo nije reč ni o kakvim pregovorima. Naprotiv, "sporazum" je bio ultimatum upućen pre svega jugoslovenskoj delegaciji.
U pitanju nije bila čak ni ponuda "uzmi ili ostavi", kako je to opisala sama američka državna sekretarka Madlen Olbrajt. Formula je bila – "potpiši ili budi bombardovan".
Predlog iz Rambujea u zapadnim medijima je predstavljan kao kompromisno rešenje, u kom bi se obe strane odrekle svojih maksimalističkih zahteva, zbog čega bi strana koja ga odbije bila predstavljena kao nekonstruktivna.
Ipak, situacija je bila potpuno suprotna. Kosovski Albanci zapravo su dobili sve što su želeli (čak i ako su na ispunjenje pojedinih zahteva morali da sačekaju nekoliko godina), dok se od SRJ očekivalo da prihvati okupaciju.
Šta se zapravo nalazilo u predlogu sporazuma?
Čak i letimičan pogled na tekst predloga sporazuma dovoljan je kako bi se uvidelo da je reč o sporazumu koji nijedna suverena i nezavisna država ne bi mogla da prihvati.
Naime, u njemu je propisano da bi Kosovo dobilo institucije nalik na one koje imaju države, kao i da srpske i jugoslovenske vlasti ne bi mogle da utiču na donošenje zakona u pokrajini.
Iako bi KiM defakto ostao deo SRJ, sporazumom je bilo predviđeno da će nakon tri godine biti sazvan međunarodni skup na kom će biti određen mehanizam za konačno rešenje kosovskog pitanja "u skladu sa voljom naroda" – ne celog naroda Srbije ili Jugoslavije, već samo stanovništva KiM, na kom dominiraju Albanci. Drugim rečima, u pitanju je jedva skrivena najava "odložene" ali potpune nezavisnosti južne srpske pokrajine.
Sporazum je predviđao i da bi NATO trupe imale potpunu slobodu kretanja na teritoriji čitave SRJ, kao i da za upotrebu jugoslovenskih puteva, pruga, aviona i luka ne bi plaćali nikakvu naknadu. NATO trupe bi takođe imale imunitet od bilo kakvog pravnog gonjenja.
Za kraj, strane potpisnice (Jugoslavija i "Kosovo") bile bi obavezane da, u slučaju zahteva NATO-a, "predaju sve telekomunikacione usluge, uključujući i usluge emitovanja potrebne za sprovođenje operacija, kako to NATO bude odredio".
Problematične odredbe sporazuma nalazile su se u tzv. Aneksu B, za koji niko osim Amerikanaca nije ni znao.
Američki pregovarač, a sadašnji američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil i austrijski diplomata Volfgang Petrič insistirali su na Aneksu B, dok je ruski pregovarač Boris Majorski odbio da o aneksu raspravlja i odbio je da prisustvuje trenutku kada kosmetski Albanci potpisuju "mirovni" sporazum.
Reč je, dakle, o neskrivenom zahtevu Jugoslaviji da prihvati okupaciju ne samo svoje teritorije, već i medijskog prostora, koji bi se našao pod direktnom kontrolom NATO-a.
Sporazum koji je pisan da bi bio odbijen
Već je na samom početku bilo jasno da pregovori u Rambujeu zapravo nisu nikakvi pregovori, već najobičnija simulacija, koja je za cilj imala da opravda kasniju agresiju na SRJ, dok bi Beograd bio predstavljen kao "nekonstruktivna strana".
Kako su u svojoj knjizi "Prljava pobeda" pisali Ivo Dalder i Majkl O'Hanlon, jedan blizak saradnik državne sekretarke Madlen Olbrajt je izjavio da je jedina svrha Rambujea bila "da se rat započne i da se pridobiju Evropljani".
"Sporazum u Rambujeu je, zapravo, bio objava rata zamaskirana kao mirovni sporazum", pisao je nekadašnji američki diplomata i profesor na Šrajner univerzitetu u Teksasu Ronald Hačet. Sličnog mišljenja je i nekadašnji diplomata u Stejt departmentu Džordž Kini, koji je, citirajući svoj razgovor sa neimenovanim visokim američkim zvaničnikom iz maja 1999, pisao da je Vašington "namerno postavio previsoke uslove, kako Srbi ne bi mogli da ih prihvate".
Sa njima se složio i jedan od najpoznatijih diplomata 20. veka, nekadašnji državni sekretar Henri Kisindžer, koji je tekst iz Rambujea, kojim se Srbija poziva da primi NATO trupe širom Jugoslavije, nazvao "provokacijom i izgovorom za početak bombardovanja".
Australijski istoričar Kristofer Klark Rambuje je uporedio sa austrougarskim ultimatumom iz jula 1914, navodeći da je on bio "blag" u poređenju sa onim što je NATO tražio od Jugoslavije.