U novoj epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović razgovarala je s psihoterapeutom i socijalnim radnikom Milanom Damjancem o tome šta se promenilo nakon deset meseci od masovnog ubistva u beogradskoj školi "Vladislav Ribnikar", a kada je takođe bio njen gost.
Tada niko od nas nije znao kako da se suoči s tragedijom, niti je to znala država, a sada nije mnogo drugačije – i dalje se traži krivac ne bi li ostali mirno spavali i sve je teže razumeti sa strane šta se zapravo traži. Rešenja nema, ne znamo šta da radimo s ubicom niti sa celim događajem, niti postoji neko ko može da kaže šta da se radi.
"Jedino sigurno znam da je neophodna grupna terapija za sve – i roditelje i decu i nastavnike i učitelje, sve zaposlene u toj školi, jer svako je na svoj način na ivici nerava. Za ovakvu situaciji popravke nema, možemo da govorimo o pravnim procesima i ostalim stvarima, ali iz psihološkog ugla svi su traumatizovani u toj školi", ističe na početku razgovora Damjanac.
Potreba da se nađe krivac
Dodaje da je trauma istakla potrebu za pronalaženjem krivca, i društvu i roditeljima je potrebno da se nađe krivac, jer psihološki gledano problem predstavlja mogućnost ponavljanja zločina.
"Trauma nikad nije samo u onome što se dogodilo nego u strahu da to može da se ponovi. Svi mi sada znamo da niko ne može da garantuje da neko neće uraditi nešto slično. Ovo jeste na neki način samo početak jer je otvorena Pandorina kutija. Međutim, ovde se traži krivac čije će kažnjavanje omogućiti da se ovo nikada više ne ponovi, a takvog krivca nema, i to je ovde glavni problem", precizira gost "Relativizacije".
Komentarišući činjenicu da je u Sjedinjenim Državama napravljen presedan – majka je osuđena za ubistvo iz nehata zbog masovnog ubistva koje je počinio njen sin, a po svoj prilici isto sledi i ocu – Damjanac je rekao da je to u skladu s tim da individualistički društveni poredak prebacuje odgovornost na ljude kako bi je skinuo sa sebe, ali i da je pogrešan stav da krivicu snosi samo individua, isto kao i da je odgovorno isključivo društvo.
Deca, kao ideološki aparati, to jest kao oni koji veruju da sami donose odluke, a u stvari oponašaju ono što se vidi, zapravo ponavljaju ono što im se suflira preko medija, mahom društvenih mreža.
Društvo opsednuto profitom i manjak empatije
"Decu interesuju profit, uspeh, spektakl, decu ne interesuje znanje, i to nije lokalna stvar. Logično je da se u društvu opsednutom profitom i ostvarivanjem lične koristi stvaraju pojedinci koji imaju manjak empatije", kaže psihoterapeut, te ističe da se deca danas vaspitavaju u sistemu koji nije ustrojen na vrednostima, u kojem se drugo biće tretira kao neko ko može da se pomeri ko puzla tamo gde mi treba, što je vrlo opasno.
"Druga stvar je što to društvo veoma mnogo govori o tome da roditelj ne sme da prekorači neke granice, ne smeš da udariš dete, ne smeš da mu ugrožavaš sijaset nekih prava, zbog čega mogu da ti ga oduzmu. Dakle, oduzimaš roditelju pravo da primarno socijalizuje dete pod punom moći koju bi on mogao da ima, ali ga zato držiš apsolutno odgovornim za sve što to dete kasnije uradi. To je ovde problem. Ne kažem da treba da tučeš dete, ali ako ćeš kažnjavati roditelja i da on bude krivično odgovoran, onda je on morao i da bude u moći da nešto uradi, ukazuje gost Ljiljane Smajlović.
Što se tiče konkretne presude u SAD, kako kaže, psihološki je interesantno što se tu tačno vidi potka iza priče – mi ne bismo da menjamo nijednu stvar u vrednosnom sistemu našeg društva, mi bismo da nađemo krivca kojeg ćemo spaliti na lomači.
"Masovno vidim da roditelji uopšte ne primećuju da su im deca depresivna, da ne izlaze iz sobe danima, ne komuniciraju, što ne znači da će svako takvo dete počiniti zločin. Filozofsko je pitanje da li ja kao roditelj treba da imam obavezu da kada vidim da mom detetu nije dobro, treba da preduzmem nešto kako bih zaštitio druge članove društva, da se čak ogradim od njega. Naravno da bih rekao – apsolutno da, ali nasuprot tome je pitanje da li će 90 posto roditelja to uraditi, pa neće", upozorava Milan Damjanac.
Ponavlja da je ključno što je roditeljima oduzeto pravo da decu socijalizuju, a da dete koje nije socijalizovano nije dete nego životinja. Takođe, školi je oduzeto da može da kazni učenika. Dakle, mora se poštovati autonomija deteta, a ako ono nešto uradi, kriv je roditelj.
"U ovoj situaciji ne znam više šta da kažem ljudima. Kao terapeut mogu da kažem, i ne samo ja već i drugi iz pomagačkih profesija, da su mentalni problemi u neverovatnom porastu, i kod dece i kod odraslih. Jedna od glavnih tema na psihoterapiji danas je kako da uklopiš svoj vrednosti sistem u društvo koje traži od čoveka da se postane zver. Poenta priče je da vidiš koje to društvo kreira nominalne vrednosti od kojih svi ludimo", zaključuje gost nove epizode "Relativizacije".