Činjenica da 25 godina kasnije i dalje nema posledica ni kazni za počinitelje agresije nad SRJ, odnosno Srbijom, je skandalozna, kaže Klaus Hartman za RT Balkan.
Međutim, predsednik Nemačkog udruženja slobodnih mislilaca i potpredsednik Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića napominje da su petooktobarske vlasti u Srbiji suspendovale presudu Okružnog suda bivšem generalnom sekretaru NATO-a Havijeru Solani i liderima zemalja-agresora, te da sa presudom ni potonje vlasti nisu ništa učinile. Razlog za to je, kako navodi, "iluzija da će Srbija postati dobrodošla u tzv. Evropu".
"To nije Evropa u pravom smislu reči, već Evropska unija, koju sa NATO-om vezuju sporazumi i čije su zemlje članice danas pod obavezom da novac svojih poreskih obveznica troše na naoružavanje Ukrajine", rekao je Hartman za naš portal na međunarodnoj konferenciji "Od agresije do novog pravednog poretka", koja se u Domu vojske održava povodom 25. godišnjice NATO agresije.
Naš sagovornik kaže da ne zna kakva sudbina čeka Srbiju u EU, napomenuvši da ona podrazumeva odricanje od Kosova i Metohije, ali i izuzetnih odnosa Beograda sa Moskvom i Pekingom.
Zašto mi?
Na pitanje zašto je baš Srbija, odnosno bivša Jugoslavija bila ta na čijim se leđima slomio međunarodni poredak, Hartman napominje da je u pitanju "duga tradicija".
"Vi se u ovoj zemlji sećate Prvog i Drugog svetskog rata. Srbija, odnosno Jugoslavija, bila je tri puta na meti u proteklom veku. To je zato što Srbija nikada nije bila poslušna prema velikim silama", ističe Hartman.
U slučaju Nemačke, takođe dodaje da se sâmo postojanje države poput Jugoslavije kosilo sa geopolitičkim interesima te zemlje.
"Pre Drugog svetskog rata, mi smo imali takozvane stratege i centralnoevropsku strategiju. Oni su smatrali da Srbija mora biti (uklonjena), zato što je jedini put za ekspanziju Nemačke bio ka jugoistoku. To je sudbina Nemačke, koja je usmerava ka jugoistoku", kaže predsednik Nemačkog udruženja slobodnih mislilaca.
Kako ističe, to se može videti u izgradnji pruge Berlin-Bagdad započete za vreme nemačkog cara Vilhelma II, koja je trebalo da otvori put ka Bliskom Istoku.
"Srbija je bila na tom putu, i morala je da nestane kao suverena država", dodaje on.
Značaj — ali i prkos — Jugoslavije, odnosno Srbije, može se videti u začecima antifašističke borbe u zemlji, odnosno vojnom puču 27. marta 1941. godine, koji je izvršen nakon što je vlada Cvetković-Maček potpisala protokol o pristupanju Trojnom paktu, napominje Hartman.
On smatra da se može reći da NATO agresija 1999. desila delom i zato što se Nemačka nakon ujedinjenja "setila svoje istorije i revitalizovala jugoistočnu doktrinu. Stoga, Jugoslavija je morala biti razbijena na delove", zaključuje Hartman.