Srbija i Balkan
Hoće li Crna Gora tek kao članica NATO rehabilitovati golootočane koji su Rusiju voleli više no sebe
Predlog predsednika Milatovića peti je pokušaj da se pritvorenici sa Golog otoka obeštete, nakon što su zahtevi bez uspeha bili pred vladama Mila Đukanovića, Duška Markovića, Zdravka Krivokapića i Dritana Abazovića
Iako su, proporcionalno broju stanovnika, najviše postradali na Golom otoku, građani Crne Gore će poslednji u bivšoj Jugoslaviji dobiti obeštećenje za patnje koje su njihovi bliski srodnici kao robijaši, informbirovci, preživeli u zatvorima na ostrvu užasa u Hrvatskoj. Pod uslovom, da prođe najnovija inicijativa predsednika države.
Inicijativa predsednika Crne Gore Jakova Milatovića od pre nekoliko dana peti je pokušaj da se žrtve Golog otoka u Crnoj Gori rehabilituju odnosno obeštete, a prethodna četiri pokušaja propala su iz raznih razloga.
Redom, zahtevi za moralno i pravno obeštećenje informbirovaca, odnosno njihovih porodica, bili su pred vladama Mila Đukanovića, Duška Markovića, Zdravka Krivokapića i Dritana Abazovića, ali pozitivnih odgovora od strane državne vlasti nije bilo.
Predlogom predsednika države, u Crnoj Gori otvoreno je pitanje da li će ova država tek sada, kao punopravna članica NATO pakta, država verna idealima i idejama zapadne vojne alijanse, obeštetiti i priznati žrtvu onima koji su na Goli otok išli zato što su Rusiju i Staljina voleli više no i sebe i Crnu Goru onakvu kakva je bila u to vreme?
"Čudno da čudnije ne može biti, da predsednik jedne države koja je članica NATO-a, pakuje predlog o obeštećenju komunista koji su stradali u komunističkim zatvorima na Golom otoku i brojnim drugim zatvorima. Kako će reagovati Evropa na ovu ideju jedno je pitanje, a drugo bi mogli tražiti od samih golootočana, ako još iko ima u životu, ili njihovih porodica", kaže za RT Balkan Bećir Vuković, književnik iz Podgorice, komentarišući inicijativu Milatovića.
Prema njemu, stoji i pitanje o vrsti obeštećenja, itd.
"Evropa je davno završila sa komunizmom i njegovim zidovima i zatvorima, Evropa je otvorila tamnice i sefove sa dosijeima iz doba komunizma, što nije uradila država čiji predsednik pokreće pitanje obeštećenja komunista koji su tokom njihovog - levog skretanja - bili u komunističkim zatvorima. Ovaj predlog se ne može definisati, a kao takav, jedino može i poteći iz Crne Gore. Sa druge strane, šta ćemo sa komunističkim zločinima i žrtvama koje još vapiju po brojnim jamama diljem Crne Gore. Možda se i tih žrtava predsednik mogao setiti. Možda bi takav predlog neko i čuo u Evropi", kaže Vuković i dodaje da predsedniku Crne Gore ipak treba čestitati "zato što hoće da obešteti i nagradi one koji su bili za Rusiju, što se ne slaže sa doktrinama Zapada pa samim tim i NATO-a".
Predsednik Crne Gore je najavio pre nekoliko dana da će inicirati niz sastanaka sa predstavnicima relevantnih institucija i udruženja a u cilju pokretanja procesa donošenja zakonskih akata kako bi se obeštetile golootočke žrtve u Crnoj Gori.
"Goli otok predstavlja crnu tačku u našoj istoriji i simbol stradanja za više hiljada građana i njihovih porodica", rekao je Milatović.
Zatvor na Golom otoku formiran je 1949. godine, nosio je zvanično ime "Radilište administrativno kažnjenih muškaraca i žena društveno korisnim radom", kada se pojavila potreba da se uhapšeni u tadašnjoj Jugoslaviji, oni koji su u sukobu Tita i Staljina stali na sovjetsku stranu, odnosno oni koji su podržali rezoluciju Informbiroa iz 1948. godine, izoluju od ostalih zatvorenika.
Kao predlagača ove ideje, "izolacije informbirovaca" na nekom udaljenom ostrvu u istorijskoj literaturi pominju se Ivan Stevo Krajačić, šef UDBE za Hrvatsku i Edvard Kardelj, član CK KPJ, a odabir Golog otoka za ovu namenu pripisuje se književniku Miroslavu Krleži koji je od vajara Antuna Augustinčića čuo za "ostrvo mermera" u Jadranskom moru blizu Raba.
Kako je intervencija Varšavskog ugovora u Jugoslaviji tih meseci visila u vazduhu, na granici ka Rumuniji, Mađarskoj i Bugarskoj nizali se incidenti, pored ostalog i oni oružani, javila se i praktična potreba da se informbirovci među kojima je bilo dosta vojnih lica, učesnika NOB-a, sklone što dalje od granice i izoluju kako bi "revidirali" a zatim se vratili svojoj partiji i idejama druga Tita.
Od jula 1949. kada su na Golom otoku podignuti prvi objekti budućeg zatvora i kada su na ostrvo stigle prve grupe informbirovaca, najpre iz Hrvatske a potom i veće grupe iz Srbije i Crne Gore, do 1956. kada je zatvor promenio namenu i postao robijašnica za okorele kriminalce, kroz golootočke kazamate prošlo je 16.100 ljudi, 15.173 muškarca i 928 žena.
U hapšenju informbirovaca najrevnosnija je bila Kontraobaveštajna služba koje je privela 3.592 ljudi, u najvećoj meri bili su to oficiri JA, 22 posto svih uhapšenih. Aktivna je bila i UDBA po republikama, pa je tako UDBA Srbije uhapsila 2.943 budućih golotočana, dok je UDBA Crne Gore samo malo zaostala za kolegama iz Srbije, uhapsili su 1.740 ibeovaca.
Na Golom otoku tako se za sedam godina, koliko je zatvor bio otvoren za informbirovce, našlo ukupno 7.076 Srba i 3.468 Crnogoraca, 2.561 Hrvat i tek 567 Slovenaca. Ostalo je zabeleženo i da je najmlađi zatvorenik, uhapšen 5. septembra 1949. bio Vuksan Knežević star tada 17 godina.
O užasima Golog otoka, patnjama, poniženjima, zatočenici koji su tamo stizali ne po sudskim, nego uglavnom po partijskim kaznama, malo su ili nimalo govorili. Radili su u kamenolomu, leti po temperaturama od 40 ili 50 stepeni, zimi po jakoj hladnoći, uz malo hrane, još manje vode, uz stalna maltretiranja, mučenja. Podeljeni na "bandu" i "revidirane" zatvorenici su na večernjim sastancima bili u prilici da revidiraju svoje staljinističke stavove. Rađeno je sve da se ljudi slome, od "toplog zeca" do bojkota, da zatraže prijem među "revidirane". Jedna od onih koji nikada nisu slomljeni bila je, ostalo je zapisano, Miljuša Jovanović, sestra generala Arse Jovanovića.
Posle jedne od propalih inicijativa za rehabilitaciju golootočana, izvršna direktorka NVO "Akcija za ljudska prava" Tea Gorjanc Prelević medijima je izjavila da je to "žalosno i nepravedno, posebno što je Crna Gora u odnosu na ukupan broj stanovnika imala najviše zatvorenika na Golom otoku" kao i da je "očigledan problem nedostatak volje političara na vlasti" da se to pitanje reši.
Spomenik i trg golootočkim žrtvama podignuti su u Podgorici početkom devedesetih godina prošlog veka a 1992. Skupština Crne Gore usvojila je Deklaraciju osudi kršenja ljudskih prava i zloupotrebe vlasti kojom je, pored ostalog, osuđen teror nad osuđenicima na Golom otoku.
