U novoj epizodi emisije "Relativizacija" Ljiljana Smajlović razgovarala je s Natašom Arizanov Stojnović, ćerkom potpukovnika pilota Ilja Arizanova, koji je 24. marta 1999. godine prvi poleteo u migu 29 u susret avionima NATO-a, bio oboren i srećom se spasio.
S obzirom na to da je imala samo četiri godine kad joj je otac oboren, kao i da se o tome nije govorilo u kući, za njegov junački podvig, kao i svih drugih ljudi koji su branili Srbiju (SR Jugoslaviju) tokom 1999. saznala je tek nakon snimanja serijala "Niko nije rekao neću" (autor Slađana Zarić, RTS). Ipak, kako kaže, to je nije iznenadilo jer je on njen idol, znala je da je veliki čovek, a ništa manje od njega ne bi ni očekivala.
"Pošto je poleteo s niškog aerodroma, na koji su preleteli iz Batajnice, kako bi čekali znak za uzbunu, moj otac je vrlo brzo oboren na teritoriji Kosova i Metohije. Avion je bio u plamenu, on se katapultirao i prizemljio u rejonu sela Drenica, gde su se nalazile protivničke snage. Od opreme je imao samo busolu, i rešio je da krene ka Slatini u Prištini. Nije imao hranu, ni vodu. Trebalo mu je tri dana jer se danju krio da ga ne bi zarobili, a noću se kretao", kaže ćerka Ilja Arizanova, te dodaje da bi retko ko preživeo ono što je preživeo njen otac.
Posledice trodnevnog probijanja kroz položaje UČK bili su veliki zdravstveni problemi. Kada se potpuno iscrpljen domogao Prištine, vrlo brzo je prebačen u Beograd, gde mu je ugrađeno nekoliko bajpasova, krvni sudovi su mu drastično stradali i Arizanov je penzionisan. Umro je od srčanog udara 2011. godine.
"Uvek je bio pozitivan, nasmejan, voleo je druženje, sve što je radio bilo je na veselje. Svi koji su ga poznavali kažu da imam njegov osmeh. I ja mislim da je kroz život najbolje ići osmehom", kaže Nataša Arizanov Stojnović.
Herojski čin pilota koji su se 1999. suprotstavili NATO-u
Na pitanje kako se neguje uspomena na pilote koji su se 1999. na poluispravnim avionima suprotstavili hiljadu puta jačem neprijatelju, odgovara da se o njima stalno govori, zapravo i pripadnicima svih jedinica koje su učestvovale u borbenim dejstvima tokom NATO agresije, a pogotovo na Akademiji.
"Svi u vojsci su svesni u čijim čizmama hodaju, odnosno čijim stopama idu. Iako naši piloti nisu imali dočeke kao npr. u Americi, ljudi sada znaju ko su piloti koji su poleteli tada, i svi kažu da su to bili herojski činovi. Nije bitno kako te dočekaju nego kako te se sećaju. Poduhvat svih ljudi koji su se tada borili je toliko jak, njihova želja za odbranom zemlje tolika da nema ničeg većeg od toga", dodaje sagovornica Ljiljane Smajlović.
Komentarišući raskorak u odnosu snaga tokom agresije nasuprot visokom moralu u vojsci, gošća "Relativizacije" kaže da je to prosto tako, da im je možda urođena potreba da brane otadžbinu.
"Sva vojna lica razmišljaju na način da ukoliko postoji opasnost po bezbednost zemlje, uradiće sve da bi je zaštitili baš kao što su to radili i vojnici 1999. godine. Tako su i piloti poleteli bez postavljanja bilo kakvog pitanja ne bi li sačuvali otadžbinu i naš narod. I danas, u slučaju potrebe za angažovanjem Vojske Srbije kao i 1999, mi bismo branili zemlju i narod i niko ne bi rekao neću. Tu nema pogovora, svi bi se odazvali. Patriotizam ne treba dovoditi u pitanje", ističe poručnik Nataša Arizanov Stojnović.
Iako su posle NATO agresije pripadnici vojske izlagani brojnim poniženjima, mnogi su završili u Hagu, drugi su mladi penzionisani jer su sklanjani ljudi koji su se borili protiv NATO-a, ona kaže da nikad nije čula da ima ogorčenosti.
"Pričali smo i pričali su nam o događajima i herojskim podvizima naše vojske, čak ni kolege koje su učestvovale u tim dejstvima a i dalje rade nikada nešto ružno nisu rekli niti o protivnicima niti o tom periodu", precizira ona.
Narodu podiže moral kada vidi vojsku u uniformi
Nataša je jedino dete pilota aktivnih u vreme NATO agresije koja se odlučila za vojnički poziv, završila je Vojnu akademiju i sada je poručnik Vojske Srbije, radi kao referent za snabdevanje u 24. vazduhoplovno-tehničkom bataljonu, jedinici koja pripada 204. vazduhoplovnoj brigadi.
Zapravo je želela da krene stopama svog oca, ali nije prošla rigorozne preglede za pilota. Ali iako ne leti, u grupi za logistiku na batajničkom aerodromu obavlja vitalan deo posla za pilote. Avioni i helikopteri ne bi mogli da lete bez svih ljudi koji ih opslužuju.
"Volim da gledam dok poleću, i dok lete i kad sleću, ispunjava me to osećanje, volim što radim na aerodromu, generalno u vojsci. Volim da nosim uniformu Vojske Srbije i mislim da narodu podiže moral kada vidi vojne oficire u uniformi", zaključuje gošća "Relativizacije" Nataša Arizanov Stojnović.