Lament nad velikanima srpskog pera: Miloš Crnjanski i Milorad Pavić

Miloš Crnjanski, veliki ili možda najveći srpski pisac i pesnik 20. veka, preminuo je na današnji dan 1977. godine.

Drugi veliki srpski pisac, Milorad Pavić, preminuo je na današnji dan 2009. godine.

Seoba Crnjanskog

Miloš Crnjanski, jedan od najvećih pisaca srpske književnosti koji je obeležio 20. vek retkim književnim darom, spontanom reformom jezika, stiha i forme romana, a koji je svojim sumatraizmom (pokret posebnog pevanja u slobodnom stihu) inspirisao mnoge pesnike svog i sledećeg veka, preminuo je na današnji dan 1977. godine.

Rođen je 1893, u tadašnjoj Austrougarskoj u malom mestu Čongrad, a rastao u Temišvaru. Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču, ubrzo ga, kao u Kafkinom romanu, oblače u austrijsku uniformu i šalju na front.

Po povratku se upisuje na Univerzitet u Beogradu. Izdaje svoju prvu knjigu stihova u Beogradu, "Liriku Itake". Po pričanju Crnjanskog, izdavač se uplašio inovativnosti, i ostavio je knjigu po strani. Ušavši u svet čovekove duše koju je polomio i ranio rat, pisac je otvorio vrata novoj reči poezije koju nije bilo lako odmah razumeti. 

"Povratak čoveka kući, posle rata, jedan je od najdubljih doživljaja čovekovih", zapisao je tada Crnjanski.

Pesme koje su ušle u zbirku `Lirika Itake`, pesnik je pisao i štampao za vreme Prvog svetskog rata u uniformi austrijskog vojnika i oficira, potpisavši ih punim imenom. Njegova namera je bila da pesmama otvori politička i anarhična značenja kroz svoju čistu mladalačku rodoljubivost."Bila je to pobuna vojnika, a sve su revolucije u to vreme bile samo pobune vojnika", pisao je Crnjanski "Zato su posle rata, u Beogradu, one odjeknule kao bomba. U tome je bila njihova tajanstvena sudbina. Međutim, jezivo aktuelne postale su tek u toku ovog, prošlog rata, bez ikakvih pesnikovih zasluga. Intencija, sa štampanjem tih pesama danas, samo je literarna", pisao je  Crnjanski u svojim "Komentarima".

Pisao je da rat sve promeni, na prvom mestu čovekov doživljaj sveta: "Naša rodoljubiva poezija posle Prvog svetskog rata bila je još sva u znaku pompezne, parnasovske poezije: Dučića, Rakića, Bojića, Jelića.`Lirika Itake`nije bila takva. Dotle, zbog toga, pesnik je uživao veliki ugled u društvu. Novi pesnik, međutim, oglašen je odmah za lepru, od strane kritičara. Pesnik je zato prolazio ulicama Beograda omrznut, kao Arnaut koga teraju iz njegovog fisa. Ali je on, i tada, u znak prkosa, nosio na glavi bere baskijsko. Ispunio je svoju sudbinu na ulicama Beograda", svedočio je Crnjanski o svojoj sudbini u trećem licu.

Pisac postaje pretnja vlasti i vrlo brzo sa sumnjivim razlozima, uz preporuku Beograda, postaje emigrant poeta.

Čitajući njegova pisma iz prinudne emigracije (od 1941. do 1965. je van zemlje, najviše u Londonu) u kojima sa iskrama dečijeg bola žali svaki dan koji ne provodi u rodnoj zemlji, možemo sa slobodom da ceo opus čitamo kao lament nad njegovom sopstvenom  narodnom dušom. Otuda veličinstveni stihovi u jezgrovito dubokoj odi svom gradu po povratku, "Lament nad Beogradom". Zabeleženo je da tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti loše govorio o komunističkom uređenju u svojoj zemlji, koje ga je nepravedno i licemerno gonilo zbog drugačijeg shvatanja istorije od onih koja su vladala u popularnoj politici , "jer je smatrao da je izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu."

Pored ovog sramnog izgnanstava velikana pera, 25 godina robije mekog srca, istorija književnosti beleži i vanredno lepog i zgodnog pisca i jedan od najautentičnijih brakova, sa lepoticom Beograda Vidom Ružić, sa kojom je Crnjanski proveo ceo svoj život. Poznato je da je ova verna ljuba bila, kao i Ana Dostojevski, ne samo zaljubljena, već i osvešćena da voli genija i njenoj upornoj ljubavi imamo da zahvalimo dug život pisca, ali i čuvanje visokodostojnog opusa srpske i svetske književnosti. 

Teško je zamisliti još jednu stranicu sa toliko poetske lepote kao što je prva stranica "Seoba", romana koji je poneo najdirljiviju temu našeg naroda u rečenice poezije slobodnog stiha. Uzevši za siže sudbinu Patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića koji je srpski narod vodio pred Turcima u Austriju u 17. veku, Crnjanski je kroz višeslojne poetske slike  predstavio seobe kao najveću bol jedne nacije, uspevši da dotakne i ličnu izgubljenost svakog čoveka. Kroz glavnog lika, Vuka Isakoviča, otkriva nam jedino nebo koje je sigurno u nemirnim vremenima, a koje lik jedino vidi po daru odozgo, između neba i zemlje, kroz magnovenje, a to je: beskrajni plavi krug, i u njemu zvezda".

Crnjanski je preminuo u Beogradu, 30. novembra 1977. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, tiho i dostojanstveno sa svega nekoliko ožaošćenih oko groba, uz stihove "Lamenta nad Beogradom".

Srbi ne umeju da plivaju

Milorad Pavić rođen je u Beogradu, 15. oktobra 1929, u vreme kada srpska prestonica još dobro pamti Veliki rat. Bio je redovan profesor Filološkog fakulteta i istoričar srpske književnosti od 17. do 19. veka, prevodilac Puškina i Bajrona, a kasnije i dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Imao je tihu akademsku karijeru sve dok se nije proslavio u zrelim godinama u trenutku objavljivanja "Hazarskog rečnika", koji mu je doneo međunarodnu slavu. Ovaj svojevrsni "roman-leksikon u 100.000 reči", koji su kritičari i publika ubrzo proglasili nezaobilaznim štivom, najveću čitalačku naklonost dobio je u Rusiji.

Pavićeva dela prevedena su na većinu svetskih jezika.

Ruski filozof Aleksandar Dugin naziva ga "najsjajnijim predstavnikom srpskog identiteta u njegovoj složenosti i višedimenzionalnosti".

"U svojim romanima rekonstruiše kontekst u kome se razvijao srpski identitet", tvrdi ruski filozof, a to je "pre svega vizantijski kulturni prostor". "Pavić, osim toga, kaže Dugin, "veoma precizno beleži geopolitički identitet vizantijskog i postvizantijskog sveta kao izraz civilizacije kopna – Rim, a ne Kartagina, Kopno, a ne More".

Pavić to govori jasno, i to "na posebno poetski način", kaže Dugin.

U Pavićevom romanu "Drugo telo" (2006.) nalizimo sledeće mesto:

"Vizantinci – to su Grci koji su zaboravili kako se pliva.

U kom smislu?

Vizantinci su zaboravili da su nekad bili Argonauti i da je Grčka na obalama mora. Pored toga su zaboravili kako se grade brodovi i zašto su im potrebni. Vizantija nikada nije imala flotu. Da bi se hranila prestonica, žitarice su iz Bugarske prevožene u Konstantinopolj u iznajmljenim venecijanskim galijama. A najvažnije delove ovog grada, Galate, koji ide ka zalivu Zlatni rog i tako štiti Konstantinopolj od prilaza sa mora, izgradili su Đenovljani za potrebe njihove trgovačke flote. Ne iznenađuje da su jaki zidovi Konstantinopolja bili na udaru onih koji su imali brodove. Na udaru dve moćne flote – venecijanske i turske. Ali ni to nije sve. I druge države, koje su bile u sastavu "vizantijskog Commonwealtha", kako ste ga nazvali, dakle, Srbija, Bugarska i Rusija su se takođe bojale slane vode kao izvornog greha.

A Dubrovnik?

Dobro pitanje. Dubrovnik je druga priča. U srednjem veku su svi srpski kraljevi gradili Dubrovnik, želeći da preuzmu ovu malu, ali diplomatski i komercijalno moćnu rimokatoličku republiku na Jadranu, koja je bila pouzdana za čuvanje zlata (kao Švajcarska u naše doba), sa odličnim geografskim položajem i velikom trgovačkom flotom. Odlična geografska lokacija i glavna trgovačka flota. Međutim, sve srpske opsade Dubrovnika su doživele krah iz istog razloga.

 A to je?

Srbi nisu umeli da plivaju.

Šta to znači?

To je, naravno, metafora. Nijedan od srpskih srednjovekovnih vladara nije imao flotu, što je besmisleno ako neko pravi opsadu grada – građani Dubrovnika su sa mora dobijali sve što je bilo potrebno da prežive i da odbiju napade sa kopna. Isti je slučaj sa Rusijom. Rusku flotu je izgradio Petar Veliki, i to ne na moru već daleko od mora, na kontinentu, na rečnom brodogradilištu u Voronježu."

Ovaj odlomak daje veoma dobar uvid i jasno opisuje vizantijski sloj srpske kulture i otvara čitalačkim očima zlatnu poetsku istinu naše istorije u povesti književnosti.

Pavić je preminuo u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je 3. decembra, u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Sve svoje rukopise, knjige i biblioteku, zaveštao je gradu Beogradu, koji je otvorio legat u stanu u kome je živeo.