Srbija i Balkan
Ispovest preživelih logoraša za RT Balkan: Kad je potpuno izgubila nadu, majka je sanjala Bogorodicu
Postojalo je, kažu preživeli, više od 50 načina na koje su ustaški krvnici u kompleksu zloglasnog Jasenovca mučili i ubijali Srbe, Jevreje i Rome
Malobrojni preživeli logoraši i njihovi potomci danas su sa državnim delegacijama Srbije i Republike Srpske odali počast nevinim žrtvama u Donjoj Gradini (kompleks logora Jasenovac).
Postojalo je, kažu preživeli, više od 50 načina na koje su ustaški krvnici u kompleksu zloglasnog Jasenovca mučili i ubijali Srbe, Jevreje i Rome.
Malobrojni su uspeli da se spasu, a onda su se, 79 godina kasnije, okupili u Donjoj Gradini da odaju poštu onima koji nisu imali sreće kao oni.
Naša sagovornica Darinka Prodanović, od oba roditelja logoraša, nam sa suzama u očima govori o braći koju nikada nije upoznala i teškoj sudbini njenih roditelja.
"Ime Dara (Darinka) majka mi je dala jer sam ja dar od Boga. Sva njena deca, moja braća koju nikad nisam upoznala, pobijena su u ustaškim logorima. A majka je premeštana od logora do logora dok je nisu poslali u logor Marburg" pripoveda Dara.
Majka joj je pričala da je, kada je ostala bez nade da će život više ikada imati smisla, jer su joj ubijeni sinovi i suprug, a ona predugo bila u zarobljeništvu, usnula Bogorodicu, koja joj je poručila da ne klone duhom, jer će opet imati razloga da živi - opet će dobiti dete.
Darinkina majka ubrzo nakon oslobođenja upoznaje njenog oca, takođe logoraša, s kojim dobija Daru - svoj dar od Boga.
"Moj tata je isto bio mučenik kao i mama. Teško su živeli, mučili su se i posle logora. Nigde nikoga više nisu imali, ali su se voleli i podržavali do smrti", ističe naša sagovornica.
Darinka nam priča o zverstvima ustaša koje je čula od svojih roditelja, a o kojima svedoče i drugi preživeli logoraši. Suze same idu prisutnima. Nije lako ni mnogo mlađima koji to mogu samo da zamišljaju. Niko nikada neće moći da shvati kako i zašto.
Kako je neko mogao da počini genocid nad 700.000 Srba, Jevreja i Roma, kako su mogli da otimaju decu od majki, da ih pred majkama muče, ubijaju, bacaju u Savu, da zarobljene iznuruju glađu, žeđu, prinudnim radom, da hranom truju decu koja umiru pred majkama…
O samo jednom jedinom danu u logoru moglo bi da se priča nedeljama, da se do tančina opisuje kroz šta su prolazili naši sunarodnici, ali samo s jednim ciljem- kako se više nikada ne bi ponovilo.
Iz Udruženja logoraša iz Srbije i Republike Srpske rekli su za RT Balkan da su zadovoljni današnjim obeležavanjem, da vide da neke stvari idu na bolje i da očekuju da bude izgrađen velelepni spomenik u Gradini koji će stajati kao podsetnik za neke buduće generacije.
Ipak, teške sudbine logoraša i njihovih potomaka nisu ih slomile, već su im ulile novu snagu i veru u život.
Oni su vedri, nasmejani, kada se nakon prisećanja isplaču. Oni pevaju o životu, pevaju srpske rodoljubive pesme i mole mlade da čuvaju uspomenu na njih, kada ih jednog dana ne bude.
