Pripadnici naroda koji će za koji dan, ako u UN prođe akacija Nemačke, SAD, Ruande, biti proglašen genocidnim, čitave te noći između 12. i 13. maja 1941. dovoženi su kamionima iz pravca Gline do unapred iskopane jame u selu Prekopi.
Tu je ustaški pir trajao do zore, noževima, maljevima, na najstrašnije načine pobijeno je 350 Srba. Unuci, praunuci, sinovi pobijenih, za koji dan, 83 godine kasnije, ako u UN uspe glasanje kome će se pridružiti i Crna Gora, Makedonija, Slovenija, Hrvatska, pa i oni u jamama, biće proglašeni pripadnicima genocidnog naroda.
Na pravoslavnom groblju u Glini danas će biti služen pomen za više od 2.000 srpskih civila, Srba koje su zverski pobile ustaše od maja do avgusta 1941. godine.
Na parastosu neće biti predstavnika ni Nemačke, ni Ruande, ni SAD, ni zemalja iz regiona koje će podržati sramnu rezoluciju na glasanju u Ujedinjenim nacijama. Opet će Srbi sami oplakivati svoje žrtve, sami se sećati strahota, umu nepojmljivih iz leta 1941. godine.
"Ubijanje su vršili naizmjence dvojica, trojica. Tako kada se jedni zamore i dosadi im, onda ubijaju drugi. Žrtve su od kamiona dovodili u grupama od 10-15 ljudi. Kad se jedan kamion isprazni dođe drugi pun ljudi, jer su prevoženje iz Gline obavljala dva kamiona. Žrtve koje su se bunile, suprotstavljale, ustaše su na zvjerski način mučile i noževima usmrćivale i klale. Žrtve su u jamama posute najprije krečom u prahu koji su dovezli na volovskim kolima iz Gline isto veče kada je počelo s ubijanjem Srba. Zatim smo sve jame zatrpavali zemljom", svedočenje je Hrvata Petra Erenta, zabeleženo u knjizi Đura Zatezala.
Koji dan ranije, 11. maja, u prvom talasu pokolja u ovom kraju, ustaška grupa predvođena Mirkom Pukom streljala je, takođe nad unapred iskopanom jamom u Prekopu, grupu srpskih muškaraca i dečaka.
"U noći između 12. i 13. maja svi su odvedeni u unaprijed iskopanu jamu kod sela Prekope i na najmonstruozniji način poubijani. Po procjenama tada je ubijeno oko 350 osoba", svedočio je pre par godina istoričar Nebojša Stambolija.
Dva meseca kasnije, 24. jula, Božidar Cerovski, ravnatelj ustaškog redarstva iz Zagreba predvodio je novi pokolj nad Srbima u ovom kraju.
"Ustaše su puna četiri dana hapsile i ubijale pored željezničke stanice u Banskom Grabovcu sve muškarce starije od 16 godina koje su zatekli u tom i okolnim srpskim selima. U ovim 'krvavim orgijama' stradalo je preko 1.000 ljudi čija je jedina krivica bila to što su bili Srbi. Šamarica tada postaje utočište hiljadama drugih koji se tamo sklanjaju u masovnim zbjegovima", reči su istoričara Stambolije.
Bio je to samo početak genocida nad Srbima Like, Banije, Korduna...
Priča koja sledi, inicijatore rezolucije koja će u UN biti na glasanju za koji dan, ne interesuje. Prema toj priči i prema istorijskim činjenicama, krajem jula, početkom avgusta 1941. godine, ustaše su iz sela u okolini Gline i Vrginmosta, iz Donje Blatuše, Čemernice, Donje Pjašćanice, Crevarske Slatine, Brnjavca, Kozarca, pričom da ih vode na pokrštavanje, sakupili, pohvatali oko 1.200 Srba koje su kamionima, u neki slučajevima i stočnim vagonima sproveli u crkvu u Glini gde su zatvoreni a zatim i poklani.
Prvi veliki pokolj Srba u glinskoj crkvi desio se u noći između 29. i 30. jula 1941. godine. Tada su, prema različitim izvorima, u crkvu dovedena i poklana 174 Srbina, njihova imena su utvrđena. Po drugim izvorima, 29. na 30. jul 1941. u crkvi je pobijeno između 300 i 700 Srba. Jedini Srbin koji je preživeo taj prvi pokolj bio je Nikica Samardžija.
Drugi stravičan pokolj Srba bio je, takođe u noći, između 4. i 5. avgusta, pobijeno je 1.038 Srba, jedini preživeli iz tog pokolja bio je Ljubo Jednak. U samom gradu i kotaru Glina, od početka juna do početka avgusta 1941. godine na različitim mestima i na različite načine ustaše su, govore različiti izvori, pobile više od 5.000 uglavnom Srba, a do kraja 1941. godine oko 8.000.
O pokolju u glinskoj crkvi 4. na 5. avgust 1941. godine, svojevremeno je svedočio ustaša Božidar Penko koji je ispričao da su "neki od pohvatanih Srba bili zatvoreni u pravoslavnoj crkvi u Glini gde je moglo stati oko 1.000 duša".
O klanju u crkvi svedočio je ustaša, Hilmija Berberović koji je pričao da je "klanje je počinjalo u 22 sata uveče, a trajalo je do dva sata (po ponoći)".
"Ovako klanje u crkvi desilo se sedam do osam puta, a ja sam učestvovao tri puta. Za vrijeme klanja svi smo bili toliko uprljani krvlju, da se uniforma nije mogla očistiti, već smo je zamjenjivali u magacinu, a kasnije se prala. Crkva je poslije svakog klanja prana. Kad se klanje završilo, dolazili su kamioni i nosili leševe. Ubijanje je vršeno na taj način što smo neke udarali pravo u srce, neke klali preko vrata, a neke udarali gdje stignemo. Ako neki Srbin ne bi bio od prvog udarca smrtno pogođen, toga bi ustaše priklali nožem", reči su ovog ustaše.
Pokolj je preživeo Srbin Ljubo Jednak. Na suđenju ustaškom ministru Andriji Artukoviću pre tridesetak godina u Zagrebu svedočio je o stravičnim scenama koje je gledao svojim očima.
"Poslije toga ustaše su istome naredili da stavi glavu na jedan sto koji je u crkvi stajao, pa kada je glavu stavio na sto ustaša mu je zarezao u grkljan i naredio da pjeva. Međutim, krv je iz njega šiknula nekoliko metara nadaleko, pa, kada nije mogao pjevati, udario ga je ustaša kundakom po glavi te mu se mozak izlio na stol. Nakon toga počelo je klanje ljudi od reda, kako smo stajali u crkvi. Uhvatili su jednoga po jednoga, povalili na stol, jedan je ustaša kleknuo na prsa, a drugi je uzeo nož i presjecao grkljan. Nisu čekali da iskrvavi ili umre, već su ga polumrtvoga izneli iz crkve i bacili na kamion koji je pred crkvom stajao", svedočio je Jednak.
Pola veka kasnije, Jednak je u "Oluji", avgusta 1995. godine, bio u koloni Srba prognanih iz Krajine a 1997. godine umro je u Beogradu, daleko od svog rodnog kraja.
Njegova priča nikako se ne uklapa u teško nepočinstvo koje se sprema srpskom narodu, od onih u jamama do onih u kolevkama i onih Srba koji još nisu ni rođeni.