Dva puta u kratkom periodu vlasti tzv. Kosova golom, brutalnom silom nisu dozvolile patrijarhu srpskom Porfiriju da uđe na Kosovo i Metohiju. Danas je na administrativnom prelazu ista sudbina zadesila i ekipu monodrame "Knjiga o Milutinu" glumca Nenada Jezdića. Na dugom spisku onih kojima poslednjih godina nije dozvoljeno da uđu na Kosovo i Metohiju su francuski humanitarac Arno Gujon, humanitarni radnici iz Republike Srpske, direktori Kancelarije za KiM Vlade Srbije, novinari, umetnici, političari...
Zbog ove zabrane prištinskih vlasti, Sabor Srpske pravoslavne crkve nije jutros mogao da počne zasedanje u Pećkoj patrijaršiji, već su se arhijereji okupili u Hramu Svetog Save na Vračaru, gde je u devet sati počela liturgija, a kasnije Sabor počinje prizivom Svetog duha.
Zbog zabrane za ekipu monodrame "Knjiga o Milutinu", ljubitelji pozorišta u Severnoj Mitrovici neće večeras biti u prilici da pogledaju čuvenu predstavu u izvođenju Nenada Jezdića.
"Kao patrijarh srpski, kao građanin i kao vernik, znam i poručujem da će ta vrata pre ili kasnije otvoriti sam Bog. Oni koji su zatvorili vrata doma molitve čine zlo najpre sebi, a potom i svim ljudima. Oni su zatvorili vrata za svako dobro, blagoslov i sreću", naveo je u izjavi patrijarh Porfirije, pošto je juče vraćen sa administrativnog prelaza Merdare.
Njegova svetost u izjavi se zapitao šta li se tek dešava sa "Srbima koji žive u getima na KiM, kada patrijarhu srpskom ovako uskraćuju slobodu kretanja".
"Ja im poručujem da izdrže, jer ko izdrži do kraja taj će se spasiti. Ako su zatvorili vrata Pećke patrijaršije za patrijarha srpskog, sigurno je da ne mogu zatvoriti našu ljubav i naše dobre namere. Sigurno je da je za nas, najviše na Kosovu i Metohiji, nebo otvoreno i ono će otvoriti sva vrata koje je zlo zatvorilo", rekao je patrijarh srpski Porfirije.
"'Knjiga o Milutinu' je svakako nešto najlekovitije što danas svi treba da čujemo, ali u atmosferi najveće stigmatizacije mog naroda, nekoliko decenija unazad, zabrana i granice za kulturu me nimalo ne iznenađuju. Sve u svemu izuzetno primitivno", reči su Jezdića posle zabrane ekipi njegove predstave da uđe na Kosovo i Metohiju.
Kako Srbija, kako srpske vlasti da odgovore, uzvrate na ono što čini Priština? Kako odgovoriti na Kurtijev bezobrazluk, jer teško je naći drugu reč za ono što njegova vlast na Kosmetu čini – na iživljavanje nad crkvenim velikodostojnicima, umetnicima, novinarima, političarima iz Srbije?
"U kratkom periodu, na prelazu prema KiM, dva puta je zaustavljen srpski patrijarh. Preživeli smo ropstva, najgore okupacije, najcrnji period anarhije od 1878-1912. godine, svetske ratove, komunističku ideologija i retko možemo naći primer ovakve brutalne sile i ograničenja slobode kretanja prvog čoveka Srpske pravoslavne crkve", kaže za RT Balkan književnik Živojin Rakočević, koji živi u srpskoj enklavi Gračanica na Kosovu i Metohiji.
Rakočević podseća da su "u prošlosti u okupaciji hapšene, internirane i ubijane vladike, ali je postojala sloboda kretanja i nikada nije imala ovakav totalitet".
"Osnovna razlika između tih i ovih vremena je u činjenici što je vladika, činovnik, ili konzul mogao dobiti dokument, reč ili potvrdu o svom kretanju – i ona se poštovala. Danas ništa ne važi – ni lokalni, ni međunarodni zakoni jednostavno ne postoje. Kako vreme odmiče, tako zakoni manje postoje i sve se svodi na usmene odluke koje uništavaju život i pokušaje da se uspostavi bilo kakav sistem i zakonska regulativa", ističe Rakočević.
Po njegovim rečima, "patrijarh srpski postaje simbol neslobode kretanja kosovskih Srba, a zabrane su otvorile svest o njihovom položaju".
"Srbija mora da se suoči sa činjenicom da se ovde razvija anarhija i da će ona na dnevnom nivou rasti. Na tom nivou, u punom kapacitetu, mora se vraćati naša autonomija i posebnost", zaključuje Rakočević.
"Ono što bi Srbija trebalo da uradi jeste, u najmanju ruku, odgovor u vidu zabrane ulaska bilo kom kosovskom Albancu na teritoriju Srbije, kao i da prestane da uvažava njihove diplome u našoj zemlji. To je minimum koji treba učiniti, jer ne znam kako više nismo umorni od izigravanje popustljivije strane, tolerantnije i demokratičnije, a ne shvatamo da tako samo radimo suprotno od onoga što tvrdimo da jesmo, a uvek se kunemo u svoju ozbiljnost, posvećenost i snagu. Ukoliko ne zatvorimo svoje granice za kosovske Albance, onda smo otvorili novi put kojim oni mogu da marširaju u svoju nezavisnost", kaže za RT Balkan pisac Milan Ružić.
"Zabrana najvišim predstavnicima Srpske pravoslavne crkve da uđu na Kosovo i Metohiju, deo zemlje koji je SPC direktno očuvala kroz istoriju i gde se nalazi Pećka patrijaršija, isto je kao kad bi Austrijanci, Hrvati, Poljaci, ili neki drugi od komšijskih naroda, zabranili papi ulazak u Vatikan. To je jednostavno bezobrazno, kontraproduktivno i nikako ne ide u prilog skladu koji bi trebalo da postoji između Kurtijevih izjava i činjenja, a na polju 'normalizacije odnosa'", kaže Ružić.
Po njemu, ove zabrane još jedan su "od primera da Kurti možda više uopšte i ne zna šta radi, ili su nalozi kolonijalne uprave u suprotnosti sa svakom logikom".
"Na isti način može se oceniti i sprečavanje Nenada Jezdića da odigra svoju monodramu 'Knjiga o Milutinu' na tri mesta na Kosovu i Metohiji. Razumem donekle, iako suludu, prethodno komentarisanu odluku da se čelnici Crkve ne puste preko 'granice', jer kosovski Albanci oduvek krive SPC za sve ono za šta nemaju koga drugog, ali sprečiti jednog glumca da odigra krajnje antiratnu, u suštini jako pomiriteljsku predstavu u srpskim sredinama jednako je nacizmu. Otvorenom. Jedino protiv čega bi oni u vezi sa tom predstavom mogli biti jeste možda šajkača na Jezdićevoj, tačnije Milutinovoj glavi, ali i tu šajkaču su Albanci, kao i gusle, a na kraju krajeva kao i Kosovo i Metohiju, mogli prisvojiti. Mi bismo na to ćutali kao i na sve do sada, pa i na ove dve zabrane", kaže Ružić.