Slovenačka vlada je potvrdila da je na današnjem zasedanju usvojila odluku o priznanju Palestine, iako je prethodno pod pritiskom Vašingtona i Tel Aviva mesecima cincala.
Priznanje je bilo deo predizbornih obećanja stranaka vladajuće koalicije, tako da nije bila neočekivana vest kada je pre par meseci najavljeno da će zajedno sa još nekoliko EU zemalja – Irskom, Španijom i Maltom, i Slovenija priznati Palestinu. A onda je, iako su se zločini u Gazi ređali sve gori od goreg, usledila serija loših izgovora i odlaganja koja su otkrila pravu prirodu odnosa između formalno "ravnopravnih članica" NATO i EU.
Inicijativu za priznanje Palestine je prva dala vladajuća Levica kada se konačno probudila iz "spoljnopolitičkog zimskog sna"; vladi premijera Roberta Goloba je predložila da koalicija napokon ispuni obećanje dato biračima, ali je usledio hladan tuš, donekle očekivan, s obzirom da Slovenija krotko sledi hegemonističku politiku Amerike.
Ostali partneri u vladi (Golobova Sloboda i socijalni demokrati njihove tadašnje šefice Tanje Fajon, inače ministarke spoljnih poslova) nisu bile sklone priznanju uprkos porastu žrtava među palestinskim civilima pod izraelskim bombama. Slovenačka opozicija, na čelu sa Janezom Janšom, na pominjanje priznanja je Palestine reagovala čak krajnje neprijateljski.
Ukratko, izgovor je bio da "sukobljene strane treba da se vrate mirovnim pregovorima koji će dovesti do rešenja o dve države".
Ministarka Fajon je zastupala stav da u državi treba po tom pitanju postići konsenzus, ali da joj to nije prioritet. Članovi slovenačkog parlamentarnog odbora za spoljne poslove podržali su stav da "Izrael ima pravo na samoodbranu".
Svi zajedno su sramno prećutali da i Palestinci na okupiranim teritorijama imaju pravo na samoodbranu i samoopredeljenje, kao i na sopstvenu državu i njeno priznanje.
U međuvremenu je izraelski ambasador Zeev Boke, koji Sloveniju "pokriva" iz Beča (Izrael u Ljubljani čak ni nema ambasadu) 10. januara doputovao u slovenačku prestonicu kako bi na tajnoj lokaciji (zbog protesta propalestinskih aktivista) održao medijsku predstavu za odabranu grupu novinara i javnih ličnosti, tokom koje je prikazao propagandni film o navodnim zločinima Palestinaca.
Slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova je kasnije, pod pritiskom ogorčene javnosti, taj potez ocenilo kao "neprikladan".
Potom se slovenački premijer sastao sa potpredsednicom SAD Kamalom Haris i generalnim sekretarom Ujedinjenih nacija na marginama Minhenske bezbednosne konferencije, u februaru ove godine, ali ni rečju nije kritikovao Vašington zbog slanja oružja Izraelu niti je pominjao priznanje.
U Ljubljani su se nizale demonstracije i pisali apeli, koje su potpisale mnoge ugledne ličnosti, što je dovelo do iznenadne informacije da se Slovenija sprema da prizna Palestinu zajedno sa Španijom, Irskom i Maltom. U to ime je španski premijer Pedro Sančez doputovao u Ljubljanu 16. aprila, ali je Sloveniju napustio frustriran i razočaran, kako su preneli španski mediji, jer nije uspeo da ubedi Goloba da skupi hrabrost i odupre se američkim pritiscima.
Za slovenačku javnost je bilo neprijatno iznenađenje prošlonedeljna najava Španije, Irske i Norveške da njihovo priznanje Palestine stupa na snagu već 27. maja. Jer od slovenačkog priznanja ni traga ni glasa.
Filozof iz Maribora Boris Vezjak objavio je ljutu kritiku na račun Goloba i Fajonove, nazvavši ih moralnim bankrotirancima i bleferima. Proteklog vikenda je čak i javna slovenačka televizija u najgledanijem terminu subotom uveče, pustila satiričan prilog čiji je refren bio da premijer "nima jajc" (nema mu*a).
Naravno, radilo se o (ne)priznanju Palestine… Svu bedu slovenačke "visoke" politike je usput ogolio i evroposlanik Milan Brglez, inače profesor međunarodnog prava, koji je u intervjuu za lokalne novine rekao da priznanje "koči jedan čovek u državi", i uperio prstom u savetnika u Golobovom kabinetu Vojka Volka.
Volk je inače diplomatsku karijeru gradio kao otpravnik poslova u slovenačkoj ambasadi u Prištini, a potom kao ambasador u Zagrebu, uvek zagrizeni pobornik američke politike.
Suočen sa Brglezovim optužbama, u besu je priznao da je predložio odlaganje priznanja jer se zalaže da se to desi u isto vreme kada bi to učinile "i neke druge države" (nije hteo da otkrije koje), pri čemu Slovenija kao nestalna članica Saveta bezbednosti UN lobira da zauzvrat i nekoliko arapskih zemalja, onih iz Zaliva – prizna Izrael! Što je, jasno, američka pusta želja.
Pritisnut podsmesima kod kuće, slovenački premijer iznenada doživljava prosvetljenje u Alžiru, gde je boravio protekle sedmice kako bi izmoljakao još papreno skupog alžirskog gasa, kojim će odmeniti ruski, koji je do sada stizao preko Austrije.
Golob je u Alžiru saznao da je to bila prva zemlja koja je priznala Palestinu, pa je odlučio da ne čeka do sredine juna (što mu je bio prethodni izgovor), nego da pokrene proceduru priznanja. Na današnjoj sednici vlade je usvojena odluka i prosleđena u parlament. S obzirom da vladajuće stranke uživaju jaku većinu, očekuje se da će potvrda priznanja u parlamentu u utorak biti puka formalnost.
Ipak, izraelska strana nije dozvolila da sve prođe baš tako glatko. U utorak se u Ljubljanu sjurio iz Beča izraelski ambasador i doveo sa sobom svitu Izraelaca, rođaka kidnapovanih. Zakucali su na vrata predsednice slovenačkog parlamenta i pred kamerama tvrdili da bi priznanje Palestine bila greška i "nagrada za terorizam", pri čemu su pokušali da preokrenu narativ tvrdeći da su Palestinci – "genocidni".
Predsednica parlamenta Urška Klakočar Zupančič, međutim, nije odustala od stava slovenačkog premijera da je zbog poslednjeg masakra Palestinaca u Rafi slovenačka odluka o priznanju gotova stvar.
Sve ovo pokazuje i veliku ulogu Alžira u celom tom zamešateljstvu, jer je Slovenija sve više zavisna od alžirskog gasa.
Tu se tokom rasprava na domaćem parketu otvorilo još jedno pitanje – zašto se Slovenija uopšte toliko petljala oko pitanja priznanja, pošto je još odavno, istina, tada kao deo Jugoslavije – već priznala Palestinu.
Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) je naime priznala Palestinu kao suverenu državu još 13. decembra 1988. godine. To priznanje je bilo u skladu sa Palestinskom deklaracijom o nezavisnosti koju je 15. novembra 1988. izdao Palestinski nacionalni savet.
Tada su Palestinu priznale i druge zemlje istočne Evrope pošto je u Alžiru proglašena palestinska država.
Slovenija, iako je kao "pravna naslednica" preuzela mnoge dokumente koje je usvojila SFRJ, nije potvrdila i priznanje Palestine. I to uprkos činjenici da je Palestina priznala Sloveniju kao nezavisnu državu već 7. decembra 1991, dok je Izrael priznao Sloveniju tek 15. januara 1992, sedam meseci posle slovenačkog otcepljenja, 25. juna 1991.
Tu je indikativan primer Čehoslovačke koja se raspala na Češku i Slovačku, ali su obe obnovile priznanje Palestine. Zašto nije na isti način postupila i Slovenija i, na primer, Hrvatska? Danilo Tirk, bivši predsednik Slovenije i profesor međunarodnog prava, kaže da pretpostavlja da se tu radi o političkim predrasudama, jer se Slovenija trudila da ugodi jednom centru moći (Americi) i to je na taj način i dokazivala.
Tako se Slovenija posle 36 godina vratila tamo gde je bila već u Jugoslaviji, ponovo priznavši Palestinu. A sad pomalo strepi od povratnih reakcija. Što Amerikanaca, što Netanjahuove vlade. Mada, realno, Izrael baš i nema mnogo opcija, čak ne može teatralno da povuče ni svog ambasadora iz Ljubljane, jer mu je sedište u – Beču.