Nikola Tanasić u "Relativizaciji": Kmetluk evropskih političkih elita prema Americi je zapanjujući

U novoj epizodi "Relativizacije", Ljiljana Smajlović je razgovarala s filozofom Nikolom Tanasićem, kolumnistom našeg portala i "Nove srpske političke misli", o tome zašto smo danas veći Srbi nego u vreme bombardovanja, zatim o kolonijalnom položaju brojnih zemalja sveta, rezoluciji o Srebrenici, ali i o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu – fudbalu.

Povodom četvrt veka od NATO agresije na SR Jugoslaviju, Tanasić konstatuje da mu se čini da smo se od tog vremena promenili, odnosno da se mnogo više bavimo onim što se naziva identitetska politika, čiji su aspekti pre 20, 30 godina bili u zapećku, što namerno, što slučajno, našom ili krivicom drugih, iako je nesporno da se te ključne 1999. nacionalna pripadnost probudila u punom jeku.

"Danas se više vodi računa o zastavi, o himni, o tome koje se pesme pevaju, više vodimo računa o ćirilici. S druge strane, moglo bi se reći da smo 1999. bili najveći Srbi jer smo radili ono po čemu su Srbi istorijski najprepoznatljiviji – gurali smo klipove u točkove raznoraznih globalnih imperijalizama kao što smo to radili i 1914. i 1941. Danas više držimo do toga ko smo, te imamo više svesti o tome koliko su naši veliki istorijski izbori jedna vrsta nacionalnog kapitala", kaže na početku emisije Nikola Tanasić.

Dodaje, međutim, da je nakon te važne godine došao petooktobarski prevrat zahvaljujući kojem Srbija postaje polukolonijlna država. Simboličkim spaljivanjem sopstvene skupštine, kaže, odrekli smo se svoje suverenosti, delegirali smo značajan aspekat upravljanja ovom zemljom spoljnim centrima na čiji rad i na čije političke odluke nemamo apsolutno nikakvog uticaja, a to se najviše tiče famoznih evropskih integracija.

"Takva nedemokratska praksa može se nazvati neokolonijalnom ili polukolonijalnom, a u tom statusu su brojne svetske države. Suverena je ona država koja sama može da odluči hoće li krenuti u rat ili sklopiti mir, a danas je takvih zemalja vrlo malo. Takođe, postoji veliki nivo pokorenosti u ponositim zemljama Evrope koje nikada nisu bile zvanično pokorene i gde je nivo snishodljivosti i kmetluka evropskih političkih elita prema Americi ponekad zaista zapanjujući jer su to zemlje koje bi nominalno trebalo da imaju najviše mogućnosti za otpor", ističe gost "Relativizacije".

Što se tiče glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija povodom rezolucije o Srebrenici, Tanasić kaže da je Srbe najviše pogodio glas Irana, jer smo ih percipirali kao zemlju izrazito suverenističku i antikolonijalističku.

"Zato je za nas to bilo veliko razočaranje, mnogo veće nego zbog Crnogoraca ili Makedonaca koji zapravo najbolje znaju šta se tamo događalo i koliko je u pitanju politička igrarija. Naš narod je uvek pokazivao vrlo zavidnu političku kulturu i sposobnost nijansiranja, esencijalnog, a ne šablonskog razmišljanja. Veoma smo sposobni da razlikujemo recimo pozicije Izraela kada napada i kada se brani, ili pozicije Palestinaca koji se dobrovoljno prijavljuju u mudžahedinske odrede u BiH od Palestinaca koji spasavaju svoju decu iz kuća koje im se survavaju na glavu", kaže Tanasić.

Budući da se bavi temama iz popularne kulture, neizbežno je bilo da razgovor krene u pravcu Evropskog prvenstva u fudbalu. Odgovarajući na pitanje za koga je navijao u meču između Albanije i Hrvatske, sagovornik Ljiljane Smajlović ukazuje na to da je fudbal neobična kombinacija antičkog agona, modernog koncepta sporta i priče o nastavljanju rata drugim sredstvima, te na kompleksnost teme zašto se u Srbiji navija za Hrvatsku.

Prema njegovim rečima, treba uzeti u obzir i to da Srbi izuzetno vole fudbal koliko god da nam loše ide, te cene narode koji dobro igraju, a Hrvati dobro igraju. Uz to dobar deo srpske publike koja navija za Hrvate je ili jugonostalgičan ili srpsko-hrvatski konflikt doživljava kao nešto što je iza nas. A zanimljiva je i popkulturna pojava predsednika Hrvatske Zorana Milanovića kojeg Srbi često doživljavaju kao Srbendu, kao nekoga ko se ponaša bećarski.

"Međutim, imam utisak da je navijačka kultura hrvatske reprezentacije u fudbalu, dakle ne nužno u svim sportovima, toliko impregnirana ustaškom ikonografijom da je u Srbiji u najmanju ruku neukusno navijati za njih. Komšijama je krunski argument da nisu Srbi to što mnogo bolje igraju fudbal od nas. Volim kad se pokažu kao Srbi", zaključuje gost "Relativizacije" Nikola Tanasić.