Književni mozaik Aleksandra Vulina: Bol i bes srpskog naroda

"Pogledali smo trupe UN koje su marširale pod plavom zastavom, ujedinjujući narode sveta, i shvatili da za nas nema mesta među tim narodima. Kasnije smo na radiju slušali objašnjenja spikera iz Beograda, koji su rekli da je ovo zastava naše planete, zastava koja spaja mnoge države, i nismo mogli a da se ne zapitamo zašto onda ove države sada nisu sa nama?" – citat je iz romana "Mrak" potpredsednika Vlade Srbije Aleksandra Vulina koji i posle više od decenije od objavljivanja ne gubi na simboličkoj važnosti.

Vulin je zapravo na stranice svojih dela, od kojih su tri romana prevedena na ruski i objavljena u Ruskoj Federaciji, izlio bol za narodom koji "uvek plaća smrću za pravo na život".

Prema njegovim rečima, srpski narod iznad svega ceni slobodu i mogućnost samostalnog odlučivanja i zbog toga je, tokom mnogih ratova, svoju slobodu plaćao svojim životom.

U romanu "Opadanje" (2004) Vulin piše o bosanskim Srbima, koji su se nakon rata u BiH našli u redovima legionara-plaćenika u Zairu tokom borbe za vlast Mobutu Sese Seko. Zapleti afričkog pokolja ispresecani su flešbekovima bosanskog rata, kojih se junaci sećaju. 

Oni koji stoje iza oba sukoba ne daju ni pet para niti za Srbe niti za Kongoance - knjiga oslikava nemoćni bes i bol prema osuđenom srpskom narodu u kojem nijedna generacija nije izbegla rat. Vojnici koji nisu uspeli da se nađu u postdejtonskom životu, bežeći od posleratnog mamurluka od stida i gorčine u novu bitku, nestaju u tuđini.

"Moji junaci se zovu Srđan, Mrđan i Mlađan, to su junaci iz jedne velike ratne poeme Stojanke majke Knežopoljke Skendera Kulenovića, iz vremena Drugog svetskog rata i strašnih zločina hrvatskih ustaša nad srpskim narodom. Oni nisu plakali. Nisu plakali kada su u Jasenovcu zaklali 20.000 srpske, romske, jevrejske dece, nisu plakali ni kada su decu nabijali na bajonete, kao što nisu plakali ni 1999. godine kada su nam ubili preko 100 dečaka i devojčica. Moji junaci su izašli iz jame, gde su ih bacili u Drugom svetskom ratu", rekao je Vulin na predstavljanju ovog romana u decembru 2021. u Moskvi, a preneo "Sputnjik".

Roman "Lepota" (2008) opisuje događaje u 13. veku u Vizantiji, Veneciji i Srbiji u vreme kada su se braća Nemanjići, Vukan i Stefan, borili za nasleđe svog oca, tvorca srpske države Stefana Nemanje. Sa stranica knjige na čitaoca pada surovost balkanskog srednjeg veka: autor naturalistički prikazuje prizore gnusnih zločina. Razbojnici, žene, papski poslanici, bogumili, misionari – likovi, bez obzira na status i položaj, vrše nasilje, čine izdaju, gube ljudski oblik.

Ključna slika romana je trijumfalno Zlo, koje diktira svoju volju svim junacima, hraneći se njihovim strastima i padom od milosti. Jedina stvar koja može da ga pobedi biće duhovna lepota - ali samo ako nađete put do nje među prljavštinom.

Roman "Mrak" iz istoimene Vulinove priče (2010), naprotiv, nije samo metaforičan. Junaci priče su rudari zaglavljeni pod zemljom. Voda se diže, ali svi se više dave u sećanjima. Radnici u svojim monolozima govore o životu u Srbiji 2000-ih.

O sinu koji je optužio svog oca, veterana rata na Kosmetu, da "zbog takvih kao što je on sada ne može u Evropu". O ćerki koja je iz siromaštva roditeljskog doma "pobegla" u prostituciju i umrla mlada od predoziranja. O izbeglici iz Srpske Krajine koji je ostao stranac među ravnodušnim "prijateljima". O čoveku koji je najviše sanjao da pobegne iz zemlje kako bi se našao u nedostižnoj "obećanoj" Evropi.

Naratori ovih priča su žrtve društvenih prevrata koje je zemlja doživela ne samo 1990-ih već i 2000-ih – posle obojene revolucije 5. oktobra 2000. godine, osmišljene da izbriše tragove socijalizma, ali koja je zemlju odvela u siromaštvo i beznađe.