"Znaš li ti", pita me danas ispred crkve u Bratuncu Slavka Matić iz Bjelovca, "kakve su bile moje Gordana i Snježana?"
"Kao dve ruže, dva najlepša cveta na livadi, dva srca moja, a iščupaše mi ih i pogaziše zlotvori", sama odgovara starica.
Onda stojimo ispred crkve i ćutimo.
O čemu da pričamo, kako rane da kopamo, zasoljavamo...
"Trideset i kusur godina prođe, zarastaju li rane ili je sve isto danas kao i onog dana", pitam Slavku, a znam odgovor, tek da ne ćutimo.
Njoj krenu suze.
"A, kako bolan da zarastu. Ni preboljeti ni zaboraviti ne mogu, kako da ih zaboravim, dvije moje jabuke zlatne... Boli me svaki dan, svaki sekund, svaki trenutak, a moram da živim, moram", kaže.
Stegla srce da ne jaukne ispred crkve iz sveg glasa.
Slavki su 14. decembra 1992. godine, kad su iz Srebrenice napali Bjelovac, u crno jutro pobili i Gordanu i Snježanu, Gordanu je našla u kupatilu u lokvi krvi, Snježana je bila na kućnom pragu – i ona mrtva. Supruga Sredoja našla je posle pod jabukom u dvorištu.
Kako je taj dan preživela, kako joj pusto srce nije prepuklo od tuge, ne zna. To Bog zna.
"Napali su nas pola sedam je bilo, još se nije ni razdanilo. Ja nesrećnica, bila otišla od kuće poslom... U 6.15 sam izašla, oni u pola sedam počeli napad. Da sam ostala, i ja bi završila, a kamo sreće da sam ostala. Kako je ko izlazio preko praga, oni ubijali, bez zasluge ikakve. Redom. Što moju đecu, ona su ženska bila, ni šta kome kriva ni dužna. A što? Samo zato što su bili Srbi", kaže Slavka.
Seća se samo neke čudne snage koju je dobila dok je na prikolicu, na ulicu iznosila mrtva tela ćerki iz dvorišta.
Tog jutra u Bjelovcu pobijeno je 68 meštana, selo je zapaljeno i opljačkano. Tih meseci proleća i leta 1992, u zimu 1993, zapaljene su i opljačkane desetine srpskih sela oko Srebrenice, stotine i stotine meštana je pobijeno.
Slavkine i Snježana i Gordana bile stasale devojke. Starija Snježana završila Višu medicinsku školu, radila u Srebrenici, imala momka, trebalo te godine da se uda, mlađa završila Građevinsku školu. Mlade, lepe, život je bio pred njima.
"Ko drugarice smo bile, a ne one meni ćerke a ja njima majka. Nikad među nama ni najmanja reč, poslušale su šta god da sam im rekla. Pobiše ih dušmani, ostaviše me samu, 32 godine evo", kaže Slavka.
Kako je ovde 32 godine preživela, gde je i gde našla snagu, njeno srce zna.
Priča:
"Tu snagu da živim dobila sam zbog toga što njih dve za mene nisu mrtve. Mrtva su samo njihova tela, a njihov duh je živ. I, gde god da sam ja, i one su sa mnom. Kud god odam, one su uz mene. To mi daje snagu. Idem, hodam, radim, i sve zamišljam kako je bilo kad su one bile žive, kako smo radili, kako smo živeli, kako smo se smejale. I tako dan po dan prolazi, valjda će brzo i smrt za vrat, pa da ponovo budemo svi zajedno."
Uz gubitak težak i strašan, umu neshvatljiv i neopisiv, do srca je, kaže, boli što nema kazne za ubice njenih ćerki i muža Sredoja.
"Srbi nisu ljudi, Srbi su narod drugog reda, oni ništa ne osećaju, njih ništa ne boli. Moje suze i njihove nisu iste, moje su lakše, mnogo lakše, a njihove su teške. Eto, tako to izgleda, takva je ta njihova pravda", pričala mi je danas Slavka u porti crkve u Bratuncu.
I Brano Vučetić došao i danas na groblje u Bratuncu da obiđe svoje, da im zapali sveće, pomiluje krstove. Tu, na groblju mu je i majka. Radojka, mučenica, imala je 44 kad su je ubili muslimani na putu od Bratunca u Bjelovac. Pod drugim krstom je brat Milenko, a pod trećim otac Radovan.
Kad su ih pobili, Brano je imao devet godina. Brano je tog jutra bio kod komšike Mire, a Mira pokušala da svoje dvoje dece, Brana i sebe, brani od bombe. Posle su savladani, u sobi u kojoj su bili, Naserovi su ubacili bombu.
"Kad su upali unutra mi smo bili izranavljeni, ležali na podu u krvi. Oštrili su noževe pred nama, pričali da će da nas kolju. Imali smo sreće, nisu nas poklali, nego su nas odveli u logor u Srebrenici", pričao mi je danas na groblju Brano.
Na to se te ratne 1992. godine svodila sreća Srba iz Bjelovca, da ne budu poklani u svojim kućama nego da ih odvedu u logor u Srebrenici.
Kako su ga saslušali u logoru, kako su živeli na malo vode i kukuruznog hleba, Brano neće mnogo da priča.
Posle 55 dana razmenili su ga, u kuću nije mogao da se vrati niti je kome imao, srećom imao je tetku...
Brano sada živi u Bratuncu, radi u pošti, ima sina Vukana i ćerku Ružicu, suprugu, i ne uči ih, kaže, nikoga da mrze, nego da kad porastu budu dobri ljudi.
A kako je njemu bilo da odraste bez oca, majke i bez jedinog brata, on zna.