Imao je 12 godina, roditelji su mu rekli da moraju da napuste svoj dom, ali dečjem nevinom mozgu nije bilo jasno zašto. Vratio se po svog psa, a dočekala ga je najsvirepija moguća smrt. Naživo su mu odsekli uvo, pa prerezali vrat. Taj zločin izvršila je 1992. godine pripadnica tzv. Armije Bosne i Hercegovine pod upravom Nasera Orića.
Ali, ovo nije priča o srpskim žrtvama, jer se njih ni ovog jula neće setiti niko osim Beograda i Banjaluke. Nasuprot tom tihom bolu, narednih dana u Srebrenicu će se sjatiti sve i svja kako bi pokazali pijetet prema muslimanskim žrtvama.
Okupiće se 11. jula, iako tog dana nije bilo stradanja u Srebrenici, pokloniće se pokopanima u Potočarima, iako među njima mnogi nisu ni stradali u Srebrenici, niti od srpske ruke, optuživaće Srbe za genocid, iako ubijanje samo muškaraca i to na ograničenom prostoru ne može da bude genocid. Ali, krenimo redom.
Naoružana demilitarizovana Srebrenica
Poput zločina nad malim Slobodanom Stojanovićem opisanom u uvodu, od 1992. pripadnici tzv. Armije BiH terorišu i ubijaju srpsko stanovništvo u Podrinju, često birajući za svoje napade datume pravoslavnih praznika.
Uprkos odluci Ujedinjenih nacija o demilitarizaciji 1993, Srebrenica ostaje sedište 28. divizije tzv. Armije BiH i to pred nosom holandskog mirovnog bataljona.
Dopis ratnog komandanta tzv. Armije BiH Rasima Delića pokazao je da je vojnicima humanitarnim vazdušnim mostom dopremljeno više od 370.000 komada metaka, više od 400 bombi i ostalo oružje. Zbog toga je Srebrenica bila legitimni vojni cilj Vojske Republike Srpske.
Nakon više napada tzv. Armije BiH, Vojska Republike Srpske (VRS) sprema uzvratni napad pod nazivom "Operacija Krivaja 95". Posle tri dana potiskivanja pripadnika tzv. Armije BiH, srpske snage ulaze u pustu Srebrenicu. Žene, deca i stari premešteni su u bazu UN u Potočarima, a potom organizacijom VRS evakuisani na bezbedno područje pod kontrolom muslimanskih snaga.
Vojna formacija u povlačenju, a ne kolona muškaraca i dece
Snage tzv. Armije BiH i vojno sposobni muškarci napustili su mesto pred srpskim snagama i krenuli u proboj ka Tuzli. Bila je to kolona vojne formacije u povlačenju, teško naoružana, a ne kolona muškaraca i dece, kako u zapadnom narativu prikazuju ovaj događaj.
Ovu kolonu srpske snage otkrile su tek sutradan 12. jula, i sa njima naredna četiri dana vodili borbu.
Između 500 do 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubili su sunarodnici tokom ovog proboja, rekao je jedan od osnivača SDA i dugogodišnji član Organizacionog odbora za obeležavanje događaja u Srebrenici Ibran Mustafić.
Jula 1995. postojali su spiskovi onih koji "ni po koju cenu ne smeju živi da se dokopaju slobode".
Branilac Ratka Mladića, advokat Branko Lukić kaže za RT Balkan da je tužilaštvo u Hagu navelo da, koliko je zakopanih, toliko je streljanih kod Srebrenice, što nije tačno.
Naš sagovornik podseća da je pred Haškim tribunalom 54 Bošnjaka, svedoka koji su učestvovali u proboju, navelo kako su stradali opisujući da je u borbama poginulo od 5.500 do 6.000 boraca, što treba oduzeti od broja navodno streljanih.
"Postoji pet velikih mesta pogibije pripadnika 28. divizije Armije BiH koji su krenuli u proboj naoružani. Nisu to bili nikakvi civili. Stradali su, što od minskih polja, što od sukoba sa srpskim snagama, a borili su se i između sebe", kaže Lukić.
Srpske snage prikupljale su ratne zarobljenike na ovom prostoru da bi 13. jula 1995. u Kravicama izbio incident kada je zarobljeni musliman zgrabio pušku policajcu Krstu Dragičeviću i ubio ga. U tom trenutku usijane atmosfere u kojoj 15 policajaca vodi 300 muslimanskih zarobljenika, u strahu od masovne pobune protiv srpskih čuvara dolazi do pogibije svih zarobljenika.
U zapadnom narativu provejava teza da je streljanje zarobljenika bilo ciljano i planirano, što je takođe neistina.
Lukić podseća da je korišćeno 27 autobusa za prevoz zarobljenika iz Bratunca prema Zvorniku u vojni logor "Batković".
"Da su hteli da ih pobiju, pobili bi ih u Bratuncu. U toku puta neko menja odluku da budu pobijeni. Imamo saznanja koja ne možemo da dokažemo, a to je da su se britanske vojne službe uključile i naredile da se ti ljudi pobiju", kaže Lukić.
Napominje da je u tim autobusima fizički najviše moglo da bude 1.300 ljudi, što je i najveća moguća cifra broja žrtava streljanja zarobljenika. Dodaje da je utvrđeno samo da je u streljanju učestvovao 10. diverzantski odred na Branjevu, inače sastavljen od svih nacionalnosti.
"Da su u ubijanju učestvovali Srbi, sigurno bi bilo utvrđeno", napominje Lukić.
Izetbegović žrtvovao Srebrenicu i 5.000 muslimana?
Ratni načelnik srebreničke stanice bezbednosti Hakija Meholjić javno je svedočio o sastanku u hotelu u Sarajevu u kojem je Alija Izetbegović rekao da mu tadašnji američki predsednik Bil Klinton nudi da "četnici uđu u Srebrenicu i izvrše pokolj 5.000 muslimana, nakon čega bi bila sprovedena vojna intervencija NATO-a u celoj BiH".
Meholjić je najpre meni rekao o sastanku sa Izetbegovićem, nakon čega sam mu ponudio zaštitu da svedoči u Hagu, kaže advokat Goran Petronijević za RT Balkan.
"Rekao mi je, ja se jarane, te bagre nisam bojao ni u ratu. Nije prihvatao podvale u kojima je trebalo da strada muslimansko stanovništvo da bi se to pripisalo Srbima. Da nije bilo Meholjića, retko ko bi poverovao da se to dešavalo", ukazuje Petronijević.
Da se Izetbegović nadao NATO intervenciji pokazali su otpečaćeni dosijei britanskog Ministarstva odbrane o ratnim dešavanjima u zoni enklave Srebrenica.
U dopisu ovog ministarstva navodi se da je napad VRS na Srebrenicu bio podstaknut stalnim muslimanskim napadima na Srbe. General Filip Morion, koji je komandovao mirovnim snagama UN tvrdio je da je Izetbegović namerno sabotirao napore za evakuaciju, jer nije bio u poziciji da strateški dobije bitku: "Njegov cilj je bio da osigura intervenciju međunarodnih snaga."
Nedavno objavljeni dokumenti britanskih službi pokazali su njihovu umešanost u događaje u Srebrenici, što je dokazalo da su bili u dosluhu sa Bošnjacima na terenu, čak i da su Britanci izvršavali pojedina ubistva.
Srebrenica je trebalo da bude povod za NATO intervenciju, podvlači Petronijević dodajući da im nikako nije uspevalo da izvrše tu podvalu Srbima.
"Vojska Republike Srpske je dobila rat i u tom momentu Srebrenica je trebalo da posluži da drastično umanji rezultate te pobede. Uspeli su u tome", ocenjuje Petronijević.
Ko je sahranjen u Potočarima
U memorijalnom kompleksu u Potočarima upisana su imena 8.372 Bošnjaka, navodno stradalih u Srebrenici. Ove godine biće im pridodato još 14 posmrtnih ostataka, a oni se dodaju svake godine iako je od tada prošlo 29 godina.
Međutim, brojna svedočenja pokazuju da se među popisanima nalaze i živi ljudi. Poslednji slučaj je Jusuf Smajlović upisan na zidu u Potočarima, koji je radio kao vozač načelnika opštine, a i danas je živ i zdrav i u penziji, tvrdi predsednik Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila iz Srebrenice.
Kojić je istakao da poseduje spisak iz 2003. godine sa imenima 79 živih Bošnjaka upisanih među žrtvama iz jula 1995. godine.
Osim ovog slučaja, u Potočarima je sahranjen i otac direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića koji je stradao mnogo pre zločina u Srebrenici, 24. 12. 1992. kod Bratunca.
U haškom tribunalu postoje četiri presude o Srebrenici i ni u jednoj nije naveden istovetan broj žrtava, jer je on podmetačina, ističe Petronijević.
"Vidi se da su pokušavali da namaknu nekoliko hiljada navodnih žrtava, ubrajajući među njih one koji su stradali u međusobnim obračunima, pa čak i prebegle", kaže Petronijević.
Obesmišljavanje termina genocid
Termin genocid u kontekstu Srebrenice spomenut je presudi Haškog tribunala u slučaju general majora Radislava Krstića. O tome ko je ključna figura u veću koje je donelo takvu presudu i zašto ona ima političku pozadinu, pročitajte u odvojenom tekstu.
Nakon neuspešnog pokušaja Velike Britanije da Savet bezbednosti usvoji Rezoluciju o genocidu u Srebrenici, zahvaljujući vetu koji je uložila Rusija, zaobilaženjem procedura, rezolucija je ove godine usvojena ali u Generalnoj skupštini, nakon što je odlučeno da se računaju samo glasovi prisutnih, ali ne i uzdržanih.
Izraelski istoričar, stručnjak za pitanje genocida i Holokausta Gideon Grajf upozorio je više puta da se sa pojmom genocida ne treba igrati, pošto je u pitanju naučni termin, dodajući da genocida u Srebrenici nije bilo.
On je istakao da prema konvenciji UN genocid predstavlja niz aktivnosti čija je namera da se izvrši etničko čišćenje.
"Ništa od karakteristika navedenih u toj rečenici iz konvencije UN ne može biti primenjeno. Samim tim do genocida nije došlo. Ne možete se igrati terminima. Morate raditi u skladu sa onim što odgovara realnosti", rekao je on.
Grajf je bio na čelu Nezavisne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u Srebreničkoj regiji u periodu 1992. do 1995. koja je, u sastavu 10 vrhunskih stručnjaka sa svih strana sveta, nedvosmisleno utvrdio da se u Srebrenici nije desio genocid. Izveštaj komisije možete pročitati ovde.
Mit koji mora stalno da se razbija
Srebrenica je mit koji je trebalo da potopi srpski narod i da ga vrati u ulogu zločinca, i to genocidnog zločinca, kaže Petronijević.
"Kada je nešto istina, kada je nešto egzaktno dokazano na sudu, materijalnim dokazima, ekspertizama, veštačenjima, onda vam ne trebaju nikakve rezolucije, deklaracije i zabrane negiranja da bi se to istorijski održalo", ukazuje Petronijević.
Petronijević napominje da se istina mora govoriti, a to je da je streljan određen broj ratnih zarobljenika, a ne civila.
"Protivnik sam priče o strahovitom zločinu. Streljanje ratnih zarobljenika jeste zločin, ali neki na taj način, u naponu da se prizna zločin a ne genocid, prave drugu veliku grešku", zaključuje Petronijević.
Sve što smo govorili, padalo je na gluve uši sudijske, kaže Lukić podsećajući na procese pred Haškim tribunalom.
"Sve što više vremena prolazi, istina sve više isplivava na videlo i srpska pozicija je sve jača", poručuje Lukić.