Srbija i Balkan
"Rat brojevima": Koliko je živih sahranjeno u Potočarima?
Mrtvorođena beba, otac direktora Memorijalnog centra, pa možda i neki Srbi – ko je sve sahranjen u Srebrenici? Cifra od 8.372 sahranjenih kao da je zadata, a na bošnjačkim vlastima je da do tog broja dođu kako znaju
Novorođenče Fatima, navodno najmlađa žrtva srebreničkog "genocida" bila je, po tvrdnjama njene rođene majke – mrtvorođena beba, koja je nekim "čudom" završila u Memorijalnom centru u Potočarima. Iako Fatima nije skončala od "zločinačke srpske ruke", već je, kako je njena majka Huma rekla, razlog njene smrti bila oko vrata obmotana pupčana vrpca, za spin-majstore iz Sarajeva, uzrok njene smrti su – Srbi.
Fatimin nišan samo je jedan u nepreglednom polju nišana u Potočarima koji su bili sve što je međunarodnoj zajednici bilo potrebno da Srbe okrivi za "genocid". Za sve one odane istini, međutim, isti ovi nišani – dokaz su jedne velike prevare – prevare u čijoj je samoj srži bila upravo ideja da Srbi postanu i ostanu večiti krivci.
Bez obzira na to što su od 11. jula 1995. godine prošle gotovo tri decenije, za svako obeležavanje godišnjice "genocida" u Srebrenici, u Potočare dovoze nove tabute – sa navodno novoidentifikovanim žrtvama.
Danas će tako biti ukopano još četrnaest ljudi, a jedan od njih, Hamed (Ibrahim) Selić, prema tvrdnjama predsednika Skupštine Republičke organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila Branimira Kojića – samo još jedan u nizu dokaza manipulacija Memorijalnog centra u Potočarima.
Iako se Selić sahranjuje sa još 13 osoba, prema rečima našeg sagovornika, njega uopšte i nema na spisku od 8372 žrtve navodnog genocida. Dopisaće ga.
Uostalom, od početka je to bio "rat brojevima", kako je to priznao jedan od haških istražitelja Žan Rene Ruez, koji je svedočio u svim slučajevima vezanim za Srebrenicu – od procesa protiv Radoslava Krstića (2001) do suđenja Mladiću (2016).
Srebrenica: Trijumf propagande
"Velika cifra ubijenih u Srebrenici bila je potrebna Bilu Klintonu iz najmanje tri razloga: prvi da šokira javno mnjenje da bi se vojno intervenisalo (bombardovalo), drugi da opravda dizanje optužnice za 'genocid', i treće, da skrene pažnju sa zlodela i najvećeg etničkog čišćenja, posle Drugog svetskog rata, Srba iz Republike Srpske Krajine od strane Hrvata", pisali su profesor Marko Atlagić sa Univerziteta u Prištini i docent Aleksandar Martinović sa Univerziteta u Novom Sadu, u svom, pre dve godine objavljenom, naučnom radu "Masakr u Srebrenici 1995. godine je najveći trijumf propagande".
Da je srebrenički masakr najveći trijumf propagande i da, i pored svih laži koje su plasirane, ostaje nedostižan u svojoj simboličkoj moći, tvrdio je i profesor Edvard Herman sa Univerziteta Pensilvanije, ističući da su Srbi u Srebrenici ubili između 500 i 1.000 muslimana, odnosno dvostruko manje nego u prvom talasu pokolja u Srebrenici – kada je od 1992. do 1995. godine ubijeno 2.383 srpska civila.
Na istoj liniji bio je i Amerikanac Filip Korvin, u julu 1995. najviši predstavnik misije UN u BiH.
"Cifra od 7.000 ubijenih, s kojom se često barata u međunarodnoj zajednici, je jedno neodrživo preterivanje. Prava cifra je verovatno bliža broju od 700", tvrdio je on.
Ali, ako se Srbi mogu optužiti bez dokaza, šta su onda, dokazi da su te optužbe bile lažne?
Kako je ranije ukazivao politikolog Aleksandar Pavić, autor knjige "Zabranjena istina o Srebrenici", na Memorijalu u Potočarima kod Srebrenice ispisana je cifra "8.372..." koja predstavlja ukupan broj srebreničkih žrtava, ali se priznaje da taj broj uključuje i one koje se još vode kao "nestali". To znači da o njihovoj sudbini ništa nije utvrđeno, a tri tačkice posle ovoga broja znače da broj nije konačan. A, kako se za nestale može tvrditi da su "žrtve genocida"?
"Niko nema uvid u njihov forenzički postupaak, koji je potpuno zatvoren, pa čak i za ove koji se svakog 11. jula sahranjuju u Potočarima – niko nema uvid u dokaze. Forenzički može da se utvrdi identitet, ali niko ne može da kaže kako je nastala smrt i gde je nastala i oni to kriju kao zmija noge i godinama time manipulišu", ističe za RT Balkan Pavić.
On dodaje da u Potočarima svesno i namerno "mešaju" žrtve kolone 28. divizije koja se povlačila iz Srebrenice pred borbom, za koje je još Haški sud rekao da je bila mešovita, civilno-vojna kolona koja je kao takva predstavljala legitimni vojni cilj.
"Govori se o 5.500 do 6.000 ljudi koji su stradali prilikom povlačenja divizije. Kasnije su na mestima gde su sahranjivane legitimne žrtve borbi pronalažene grobnice koje su pripisane streljanjima. Sve njih žele da predstave kao da su žrtve streljanja, iako niko nikad nije uspeo da utvrdi tačan broj ljudi koji su tako stradali. Haški tribunal je bio došao do neke cifre od 2.000 ljudi, s tim što i tu mora da se naglasi da je samo za njih 300-400 definitivno moglo da se utvrdi da su bili žrtve streljanja jer su bili vezanih ruku ili očiju", ističe naš sagovornik.
Pavić dodaje da se čak i u haškim presudama pominju bar tri različite cifre koje variraju, a da je brojku od 8.000 još u ratno doba prvi pomenuo Crveni krst uračunavajući u nju i nestale sa tog prostora.
"Oni od tad pokušavaju da opravdaju cifru kupeći iz raznih grobnica ljude za koje identitet čak nije siguran", zaključuje autor knjige "Zabranjena istina o Srebrenici".
Fabrika laži i "živi mrtvaci"
Na kamenoj ploči u Memorijalnom centru u Potočarima uklesan je broj od 8.372 žrtve. Ali, neke od tih "žrtava" i dan danas su, međutim, žive.
"Javnost već zna da postoji spisak ljudi koji u Potočarima imaju svoj nišan, a živi su. Taj broj je proveren, predstavljen je sa sve slikama tih ljudi, matičnim brojevima i imenima oca. Ja lično znam čoveka koji je tamo 'sahranjen' a do nedavno je bio vozač načelnika opštine i živi nedaleko od Potočara. Reč je o Jusufu Smajloviću", objašnjava Branimir Kojić u razgovoru za RT Balkan, nazivajući Memorijalni centar u Potočarima "fabrikom laži".
No nije u pitanju samo 87 "živih mrtvaka", već ih je, prema rečima našeg sagovornika mnogo više. Kojić tako kaže da postoji spisak na kome je još više od 300 osoba čija su imena uklesana na ploči sahranjenih, a koji tamo nisu pokopani.
"Ta imena još nismo objavili u javnosti, jer još nismo proverili sve matične brojeve tih ljudi. Ali, to je spisak iz američkog telefonskog imenika, znači to su ljudi koji žive u Americi, a imaju ista imena, prezimena i istog oca kao oni koji su sahranjeni. Nemoguće je da se baš tri stotine imena slučajno ponavlja", ukazuje Kojić, podsećajući da je doskorašnji direktor Republičkog centra za istraživanje rata, ratnih zločina i traženje nestalih lica Milorad Kojić izneo tvrdnju i da je na obeležju u Potočarima ispisano 816 imena koja nikada nisu vođena u predratnoj evidenciji – koji se dakle nisu ni tada vodili kao živi.
Dobro je poznat i slučaj Sulja Suljagića, oca direktora Memorijalnog centra Potočari Emira Suljagića, koji je, kako kažu, prema izvodu iz Matične knjige umrlih stradao 24.12.1992. u Voljevici kod Bratunca kao pripadnik tzv. Armije BiH. I on je, međutim, u julu 2005. završio u mezarju u Potočarima, kao jedan od nišana koji "dokazuje" da su Srbi zločinci.
Zbog tvrdnje da je Suljagićev otac poginuo u napadu na srpsko selo, direktor Memorijalnog centra podneo je krivičnu prijavu našeg sagovornika. Smeta mu, kaže Kojić, što su ga demaskirali da je sahranjen kao žrtva navodnog genocida.
"Moj otac je ubijen na svom ognjištu, a njegov je ubijen u napadu na srpsko selo. Nisu tamo išli ni da kopaju grobove, ni da igraju kolo, išli su da ubijaju", ističe naš sagovornik.
Ko je sve dobio nišan u Potočarima?
Međutim, ne može se ispisati toliko tužbi, koliko je onih koji ne veruju narativima iz Sarajeva i koji se trude da laži demontiraju.
Zamenik načelnika opštine Srebrenica Momčilo Cvjetinović, koji je bio učesnik događaja u julu 1995. godine, kada su jedinice Vojske Republike Srpske oslobodile Srebrenicu, takođe je isticao kako su tvrdnje o broju žrtava iz tog perioda, upisane na spomen obeležju – laž.
On je uveren da je u Potočarima prvo postavljen kamen sa upisanim brojem od 8.372 bošnjačke žrtve iz jula 1995. godine, do kojeg "na svaki mogući način treba doći".
Ne samo da Cvjetinović tvrdi da su posmrtni ostaci gotovo svih Bošnjaka stradalih u napadima na srpska sela tokom rata, pre 1995. godine, prebačeni u Potočare, već ističe da na seoskim grobljima ima mnogo nadgrobnih spomenika sa imenima i datumom smrti mnogih, čija su imena upisana i u Potočarima.
Uz to, u Potočarima su, kaže, među žrtvama jula 1995. godine, sahranjeni članovi porodica poginulih bošnjačkih boraca koji su to želeli.
Ovo je, uostalom, potvrdio i nekadašnji direkor memorijalnog centra u Potočarima Mersed Smajlović, koji je rekao da je Kancelarija visokog predstavnika svojevremeno imenovala komisiju po čijem nalogu je ukopano i 75 osoba koje su ubijene pre navodnog genocida.
"Po odluci te komisije u Memorijalnom centru Potočari sahranili su se članovi uže porodice jedan do drugog – brat do brata, ili otac do sinova. Tih 75 osoba nije ubijeno u genocidu, ali na nišanima i piše tako, sve se može videti i dokazati. Sa takvom praksom se prestalo 2007. godine kada je Visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini nametnuo Zakon o Memorijalnom centru Potočari", rekao je tada Smajlović.
Strašnije od svega je što mnogi sumnjaju da su u Potočarima sahranjivani i Srbi koji su prikazani kao bošnjačke žrtve. Osnovano se sumnja da su se tela Srba eshumiranih iz grobnica u Visokom i Donjem Vakufu - nakon što im se izgubio trag, mogla pojaviti u Potočarima. Nekadašnji direktor Memorijalnog centra je to demantovao.
