Srbija i Balkan
Istoričari o Danu sećanja na zločin u Srebrenici: Rezolucija zagrebala stare rane
Istoričar Nemanja Dević je rekao da se pokazalo da mi "ne znamo koliko nas nema" i da Srbi nisu popisali svoje žrtve u 20. veku. On je ukazao da zato danas "nekako Srebrenica postaje jedna od naših crvenih linija i jedan od najmanjih zajedničkih sadržalaca za okupljanje"
Ove godine Dan sećanja na zločin u Srebrenici obeležava se prvi put posle usvajanja rezolucije u Ujedinjenim nacijama, a istoričari smatraju da ona nije doprinela stvaranju poverenja i pomirenja, već da je "zagrebala stare rane".
Istoričar Nemanja Dević smatra da su koraci koji vode pomirenju, da se ukaže na dobre primere, i da se kaže da je u ratu bilo zločina na sve tri strane. On je ocenio da taj dokument nije donet zarad izgradnje mira i poverenja posle 30 godina od događaja u Srebrenici i da ima za cilj da još više produbi konflikte.
"Kada dolazi do ovakvih rezolucija, koje su po pravilu političke, pitanje je da li one u sebi sadrže težnju da doprinose boljem odnosu između zajednica", rekao je Dević.
On smatra da rezolucija ima dvojaku poruku i negativnu ulogu u daljoj izgradnji poverenja i pomirenja u BiH i ističe da se u Srebrenici nije dogodio genocid.
"Da je bilo genocida mislim da bih bio prvi istoričar koji bi jasno stavio do znanja i solidarisao se sa bošnjačkim žrtvama kao što se solidarišem, govorim u svoje ime, sa svakom žrtvom tog zločina. Neki od njih će biti sada ukopani u Potočarima. To su teške porodične priče. Ali da je bilo namere da se uništi čitava jedna nacija, toga nije bilo. Jedini genocid koji se desio u 20. veku na Balkanu, u bivšoj Jugoslaviji, desio se nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine", naglasio je Dević.
Povodom nedavnog obeležavanja dana sećanja na stradanja Srba u Podrinju u Bratuncu kome su prisustvovali gotovo samo predstavnici Srba i na pitanje odakle takve razlike u obeležavanju tragičnih događaja, Dević kaže da je više puta, kada je govorio o žrtvama građanskog rata, kazao da "naša suza nema roditelja".
Kako kaže, ne može i ne treba da se očekuje pravda ni u Sarajevu, ni u Briselu, ni u Vašingtonu već treba da se uradi popis žrtava i da se daju prava i adekvatne satisfakcije porodicama žrtava, a potom da se ta istina o stravičnom stradanju u području istočne Bosne i Podrinja u Prvom svetskom ratu, Drugom svetskom ratu i devedesetih raširi do sunarodnika, da svi znaju šta se tamo desilo i to će, kako dodaje, biti veliki iskorak u odnosu na prethodnu praksu.
"Pokazalo se da mi ne znamo koliko nas nema, nismo popisali svoje žrtve u 20. veku. Zato danas nekako Srebrenica postaje jedna od naših crvenih linija i jedan od najmanjih zajedničkih sadržalaca za okupljanje. Svaki civilizovan normalan Srbin će vam reći da je tamo došlo do zločina, ali da nije došlo do genocida. Ni po jednom kriterijumu", rekao je Dević.
Dević kaže i da je nemoguće uporediti stradanje u Srebrenici sa nekim drugim zločinima iz 20. veka poput Holokausta i genocida u Ruandi.
"Ti događaji su neuporedivi ma koliko neko danas politički pokušavao da konstruiše i pravi paralele između Jevreja, između Bošnjaka u Srebrenici, između Ruande. U Ruandi je ubijeno 800.000 ljudi u genocidu. U Srebrenici je na različite načine, što poginulih u borbi, što streljanih nakon zarobljavanja, negde se smatra oko 8.000 žrtava. To je čak gornja granica. Između 800.000 i 8.000 je velika razlika", ukazao je Dević.
On napominje da nije stvar u tome da li se govori iz Beograda ili iz nekog drugog centra već je to, kako kaže, stvar istorijske istine.
Na pitanje kojim putem do pomirenja u regionu među narodima, Dević je upitao da li je iko čuo za selo Baljvine kod Mrkonjić Grada, te objasnio da je to mesto u kome su do 1991. godine, do poslednjeg popisa, živeli u jednom delu sela Srbi, u drugom delu sela muslimani, kasnije Bošnjaci i da niko u međusobnim sukobima nije poginuo tokom rata.
Marković: Kultura sećanja ne bi trebalo da se zasniva na mržnji
Istoričar Predrag Marković ocenio je danas, povodom obeležavanja 29. godišnjice zločina u Srebrenici, da je Dan sećanja legitimno pravo bošnjačkog naroda da pamti svoje žrtve, ali da kultura sećanja ne bi trebalo da se zasniva na mržnji kao i da je rezolucija o Srebrenici usvojena u UN dodatno zavadila ljude u regionu i "zagrebala stare rane".
"Dan sećanja je legitimno pravo bošnjačkog naroda da pamti svoje žrtve, ali problem sa tim je što oni čitavu svoju kulturu sećanja zasnivaju na mržnji i na nekoj vrsti pozivanja na osvetu. A videli smo da se to ne završava dobro. Ako oni smatraju da je pola njihove države naseljeno genocidnim narodom, kako oni misle da zajednički grade budućnost", ukazao je Marković za Tanjug.
On je dodao i za godišnjicu zločina u Srebrenici uvek dođe do nekih provokacija i optužbi na račun Republike Srpske i Srbije, ali smatra da naša država treba da odgovori dostojanstveno.
"Ne sme da se negira zločin u Srebrenici, niti da se relativizuje", ocenio je Marković.
Na pitanje kako vidi stanje u regionu posle rezolucije o Srebrenici, Marković je ocenio da je ona jako štetna, da neće dovesti do pomirenja, već da je veoma zavadila ljude na Balkanu i "iskopala i zagrebla" stare rane.
"I koliko je paradoksalna, vidi se po tome da predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel i hrvatska vlada smatraju da je crnogorska rezolucija o Jasenovcu nepotrebno vraćanje u prošlost. Pa i Srebrenica je vraćanje u prošlost. Znači, jedanput vraćanje u prošlost odgovara, kao humanistička deklaracija, drugi put kažu da je to nepotrebno vraćanje u prošlost. Jer po čemu je deklaracija o Jasenovcu drugačija od deklaracije o Srebrenici?", upitao je Marković.
U kontekstu takve reakcije na crnogorsku deklaraciju, on je istakao da treba pitati i Mišela i hrvatsku vladu da li oni brane NDH, pošto je, kako podseća, Evropska unija nastala na antifašizmu.
"Da li se sad oni zalažu da se zaborave zločini NDH, koji su među najvećima u Drugom svetskom ratu? U tom smislu, već sto puta je rečeno da rezolucija o Srebrenici nema dobre strane i ona neće imati velike posledice", rekao je Marković.
