Tramp, Orban, Putin: Zašto su "diktatori" zagrejani za mir?

Jedna od najvećih farsi ovih modernih vremena je da su oni koji najglasnije  govore o demokratiji i ljudskim pravima isti oni koji u svakoj prilici krše međunarodne norme, piše američki novinar i pisac Robert Bridž.

U junskom izdanju levo orijentisanog američkog političkog časopisa "Nju ripablik", namrgođeni Donald Tramp je prikazan na naslovnoj strani sa Hitlerovim brkovima iznad natpisa: "Američki fašizam, kako bi to izgledalo".

Rusija i ODKB su više puta nudili dijalog NATO-u

Urednici su u objavi na društvenoj mreži Iks objasnili da su odabrali naslovnicu "na osnovu poznatog postera Hitlerove kampanje iz 1932, iz ovog razloga: svako ko bi bio prebačen u Nemačku 1932, mogao je vrlo, vrlo lako da objasni uspon her Hitlera i da bude ubeđen da su njegovi kritičari preterali".

Dodali su i da je Hitler 1932. uglavnom izgledao kao normalan političar, "a Nemačka je tek pošto mu je data vlast videla pravo lice njegovog pokreta". 

Postoji samo jedan problem sa nervoznim rukopisom ovog časopisa: Tramp je već služio četvorogodišnji mandat kao američki lider i nije bilo vidljivih znakova da je fašistički marširao glavnom ulicom tokom tog perioda.

U stvari, desilo se suprotno. Dok je Adolf Hitler 1. septembra 1939. izvršio invaziju na Poljsku i tako pokrenuo Drugi svetski rat, Tramp je ušao u istorijske udžbenike kao prvi američki glavnokomandujući u modernom vremenu koji je izbegao vojni sukob.

Sada u jeku kampanje po drugi put, sa nezasitom odbrambenom industrijom koja želi veći profit, republikanski lider je izjavio da će okončati sukob Ukrajine i Rusije za 24 sata ako bude ponovo izabran.

Kada se uzme u obzir da "demokratija" danas prvenstveno funkcioniše u ime vojno-industrijskog kompleksa i drugih povezanih poslovnih interesa, lakše je razumeti kako se Tramp u korporativnim medijima opisuje kao egzistencijalna pretnja američkoj republici.

Mir je poslednja stvar na koju Vašington misli, a Rusija to razume bolje od bilo koje zemlje.

Još 2008. godine "diktator" Vladimir Putin održao je svoj sada već čuveni govor na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji gde je svoje zapadne kolege upozorio na opasnosti vojne ekspanzije.

"Širenje NATO-a predstavlja ozbiljnu provokaciju koja smanjuje nivo međusobnog poverenja. I imamo pravo da se zapitamo: protiv koga je ova ekspanzija usmerena? I šta se desilo sa uveravanjima naših zapadnih partnera nakon raspada Varšavskog pakta? Gde su danas te deklaracije? Niko ih se i ne seća", rekao je tada Putin.

Uprkos Putinovom izričitom upozorenju, NATO je nastavio da dodaje novih šest članica u Alijansu, čime je ukupan broj porastao na 32, pri čemu je Ukrajina ignorisala glavnu crvenu liniju Moskve, planirajući da bude broj 33.

Za svakog ko tvrdi da je ovo samo "odbrambena Alijansa" bilo bi dobro da razmotri kakav bi bio odgovor Amerike da se cela Latinska Amerika i pogranična država Meksiko pridruže vojnom savezu na čelu sa Moskvom. Nepotrebno je reći da bismo do sada bili u krvi do kolena. Ipak, Rusija bi trebalo da prihvati vojni upad na njenu granicu.

Ovo svakako nije bio jedini put da je Rusija pokušala da posreduje u mirovnom sporazumu sa Vašingtonom. Skoro osam godina nakon Majdanske revolucije 2014. i mesecima pre nego što je Moskva započela svoju Specijalnu vojnu operaciju u Ukrajini, Kremlj je objavio svoj plan za mir na kontinentu.

Pretnje, tajni sastanci i trka u naoružanju: Kako se NATO članice pripremaju za Trampov povratak?

Između ostalog, u nacrtu sporazuma se poziva da se SAD i Rusija uzdrže od raspoređivanja trupa u regionima u kojima bi se mogle smatrati pretnjom po nacionalnu bezbednost one druge zemlje, kao i zabranu slanja svojih trupa i vojne opreme u oblasti u kojima bi mogli da udare jedni na druge. Ugovor je takođe osmišljen da zabrani raspoređivanje raketa srednjeg dometa u Evropi.

Da su zapadne sile pristale na plan – jedva da je dospeo na naslovne strane u zemljama NATO-a – nije teško zamisliti decenije mira između Istoka i Zapada, poslednje što Vašington želi.

Umesto toga, SAD i njihove evropske marionete stavili su Rusiju u nemoguću poziciju, primoravajući je da reaguje kao i svaka druga zemlja zabrinuta za svoju nacionalnu bezbednost.

Ovo nas vodi do trećeg omiljenog bauka Zapada, mađarskog premijera Viktora Orbana, koji se usudio da izjavi da je njegova zemlja pretežno hrišćanska i konzervativna i da ima svako pravo da tako i ostane.

Orban, čija zemlja sada predsedava Savetom EU po principu rotacije, otišao je na mirovnu turneju sa zaustavljanjima u Moskvi, Kijevu, Pekingu i Vašingtonu. Frustracija Brisela dok je gledao kako mađarski "tiranin" govori u korist smanjenja prodaje oružja bila je smešna, ako ne i potpuno patetična.

"Orban sebe može smatrati jednim od retkih koji može da razgovara sa obe strane, ali u stvarnosti on nema mandat za to", napisala je viši naučni saradnik u Četam hausu Armida van Rij.

Ostaje, međutim, pitanje ko će govoriti u ime mira ako ne Tramp, Putin i Orban? Odgovor do sada je - niko.