Predsednik Rusije Vladimir Putin je promenio strategiju, a SAD nemaju interes da se uvlače dublje u ukrajinski sukob već bi trebalo da podstaknu Kijev na okončanje borbi i otvaranje pregovara sa Moskvom, pišu u autorskom tekstu za "Njuzvik" bivši američki diplomata Dejvid Randel i nekadašnji politički savetnik Centralne komande američke vojske i stručnjak za postsovjetski prostor Majkl Gfeler.
Oni su uporedili odluku američkog predsednika Abrahama Linkolna da generalu Vilijamu Šermanu poveri kontrolu nad vojskom Severa u američkom Građanskom ratu sa postavljanjem generala Sergeja Surovikina na čelo ruske vojske u Ukrajini.
Kao što je Linkolnova odluka bila pokazatelj da je vreme ograničenog sukoba prošlo, te da je rat došao u fazu "borbe do bezuslovne predaje", tako i Surovikinovo preuzimanje komandne palice u Ukrajini i udari na energetsku infrastrukturu u toj državi pokazuju da je Rusija napustila koncept specijalne vojne operacije i započela "otvoreni rat" protiv Ukrajine, smatraju autori.
Dok je Šerman sistematski uništavao železničke šine koje su išle ka Atlanti, kako bi oslabio snage Juga i stvorio pritisak na stanovništvo, tako je i general Surovikin počeo metodično da uništava električnu mrežu koja napaja ukrajinske železnice i snabdeva građane ukrajinskih gradova strujom. Surovikin se očigledno slaže sa Šermanovom ocenom da je "rat surov, i da ne može da se oplemeni".
Rusija je svoju privredu fokusirala na ratnu proizvodnju i mobilisala je stotine hiljada vojnika, uključujući rezerviste i dobrovoljce. Ova armija naoružana je najsavremenijim naoružanjem, i, suprotno zapadnim izveštajima, nije demoralisana, ukazuje "Njuzvik".
Sa druge strane, Ukrajinci su istrošili svoje zalihe i potpuno su zavisni od zapadne pomoći kako bi mogli da nastave rat. Kako je to rekao načelnik američkog generalštaba Majk Mili, Ukrajina je uradila sve što je mogla.
Očekuje se ruska ofanziva, američko mešanje u tom slučaju sve izvesnije
Kada se tlo u Ukrajini bude zaledilo, veliki Ruski napad će započeti. On je zapravo već u toku, u okolini važnog transportnog čvorišta Bahmuta, koji autori nazivaju "ukrajinskim Verdenom". Oni očekuju da će taj grad uskoro pasti, ali i da će, bez mnogo obimnije zapadne pomoći, Ukrajina do sledećeg leta izgubiti Harkov, Herson i ostatak Donbasa.
Amerikanci se sve više mešaju u ukrajinski sukob. NATO trupe već obučavaju ukrajinske vojnike u evropskim zemljama, dok zapadni stručnjaci rade na održavanju naprednih oružanih sistema koje Ukrajinci koriste. Aktivni članovi američke vojske već se nalaze u Ukrajini, gde nadgledaju transport oružja. Ukoliko se ruske ofanzive budu nastavile, sve više ljudi na Zapadu će tražiti slanje NATO trupa u Ukrajinu, što bi imalo mnogo negativnih posledica, smatraju autori.
Generacije zapadnih lidera uspešno su izbegavale direktan sukob sa Sovjetskim Savezom i, u novije doba, Rusijom. Oni su shvatali da, za razliku od Moskve, Zapad ima vrlo malo strateških interesa u Donbasu, kao i da ne vredi rizikovati nuklearni rat oko Harkova. Ukrajina nije članica NATO-a, pa taj savez nema obavezu da je brani, niti je Putin pretio nekoj od njegovih članica. Slanje NATO trupa u Ukrajinu pretvorilo bi ovaj "proksi" rat u otvoreni sukob sa nuklearnom silom.
Ni moralni argumenti koji na Zapadu rat u Ukrajini predstavljaju kao sukob "dobra i zla" ne piju vodu, pošto je realnost daleko kompleksnija. Ukrajina nije napredna demokratija, već siromašna i korumpirana jednopartijska država u kojoj postoji cenzura medija i gde se političke partije zabranjuju. Nacionalističke grupe poput bataljona "Azov" pre rata bile su oštro kritikovane od strane američkog Kongresa, dok vlasti u Kijevu aktivno pokušavaju da zabrane upotrebu ruskog jezika. Ukrajinske granate ubile su stotine civila u Donbasu, a sve je više dokaza i da su ukrajinske snage činile ratne zločine.
Samim tim, jedino moralno rešenje ovog sukoba bilo bi njegovo okončanje kroz pregovore, a ne nastavljanje agonije ukrajinskog naroda u sukobu koji teško mogu da dobiju bez direktnog ugrožavanja američkih života, zaključuju stručnjaci.