Već viđeno u Gruziji, Ukrajini, Srbiji… a sada se po dobro oprobanom, starom receptu, obojena revolucija "zakuvava" i u Venecueli. Na ulicama Karakasa u toku je najnoviji pokušaj obaranja vlasti, a opozicija, koja osporava pobedu predsednika Nikolasa Madura, "dokaze" za svoje tvrdnje zasniva na izlaznim anketama agencije "Edison risrč", koja je Maduru predvidela znatno manje procente glasova, a koja je blisko povezana sa vladom SAD i radi za američke državne propagandne kuće koje je osnovala CIA. I itekako je bila aktivna u Ukrajini, Gruziji i Iraku.
Maduro je, kako je saopštilo Nacionalno izborno veće Venecuele, pobedio na predsedničkim izborima osvojivši 51,2 odsto glasova, dok je opozicioni kandidat osvojio 44,2 odsto. Ovi rezultati veoma malo se razlikuju od izlaznih anketa najrespektabilnije nezavisne firme u zemlji, "Hinterlazes" koja je Maduru predviđala 54,6 odsto glasova, u poređenju sa 42,8 odsto za desničarskog rivala.
Ali, anketa "Edison risrča", na koju se opozicija poziva u pokušaju da obori legitimitet predsednika, Maduru je dala samo 31 odsto glasova, a kandidatu desnice Edmundu Gonzalezu Urutiji, predviđala je pobedu sa 65 odsto glasova.
U televizijskom obraćanju iz Karakasa, Maduro je optužio opoziciju da pokušava "da sprovede državni udar u Venecueli", dodajući danjegova vlada "zna kako da se suprotstavi ovoj situaciji i pobedi one koji su nasilni".
Američki Stejt department koji je odbio da prizna Madurovu pobedu, i ranije je podržavao pokušaje državnih udara u Venecueli, kao na primer, onaj protiv Uga Čaveza, koji je dvehiljaditih pomagala Bušova administracija. Venecuelanski oficiri su tada, uz podršku SAD nakratko svrgnuli demokratski izabranog Čaveza, pre nego što se narod podigao izašao na ulice i vratio ga na vlast.
Isto tako, tokom pokušaja državnog udara 2019. godine, administracija Donalda Trampa je priznala autsajdera – desničarskog opozicionog političara Huana Gvaida za navodnog "privremenog predsednika" Venecuele, uprkos činjenici da nikada nije ni učestvovao na predsedničkim izborima. Druge države, uključujući Rusiju, Kinu, Iran, Siriju, Kubu i Tursku, dosledno su odbijale njegove pretenzije na mesto predsednika i nastavile da isključivo Madura priznaju kao legitimnog predsednika.
Ankete "u boji" Stejt departmenta
Stejt department i sada pokušava da ospori Madurov trijumf, iako su nezavisni posmatrači, pa čak i oni iz Nacionalnog udruženja pravnika SAD istakli da je proces glasanja bio fer i transparentan, a izbori slobodni i pošteni.
Nepristrasnost, međutim, Americi nije potrebna. Naprotiv, višak je. SAD odgovara samo propaganda. Tako i "Edison risrč" na čije se rezultate opozicija poziva ne bi li u sumnju dovela izborne rezultate – nikako nije nepristrasan posmatrač, već izuzetno ozbiljna "mirođija" koju američka vlast koristi kada je potrebno da se umeša u "čorbe" u državama koje su im od strateškog značaja.
"Edisonova" istraživanja, naime, finansirana su novcem njihovih najvećih klijenata koji su, povezani sa CIA – a to su "Glas Amerike", Radio slobodna Evropa i Bliskoistična radiodifuzna mreža. Reč je o američkim državnim medijima koji su ključni deo onoga što je "Njujork tajms" još 1977. opisao kao "Svetsku propagandnu mrežu koju je izgradila CIA" kako bi oblikovala javno mnjenje u svetu.
Svima njima, pošto ih finansira Kongres, upravlja Američka agencija za globalne medije u Vašingtonu, čija je glavna uloga širenje dezinformacija protiv američkih protivnika.
Od Kijeva do Karakasa
Nije ovo prva "sumnjiva" anketa koju je sprovodi "Edison risrč" koji uživa u novcu namenjenom za širenje američke propagande – radili su oni i u Ukrajini, Gruziji i Iraku, odnosno u svim onim delovima sveta u koje se Vašington meša, i gde su, gle čuda, izbijale obojene revolucije.
"Edisonovim" međunarodnim istraživanjem rukovodio je izvršni potpredsednik kompanije Rob Farbman za koga se navodi da je specijalizovan za istraživanja na Bliskom istoku i u Africi, i to za klijente uključujući Bi-Bi-Si, "Glas Amerike", Bliskoistočne radiodifuzne mreže i Radio Slobodna Evropa/Radio Sloboda, odnosno, sve one kojima upravlja Američka agencija za globalne medije u Vašingtonu, na čijoj veb stranici se i ne krije da služe "dugoročnim interesima Sjedinjenih Država".
Radio slobodna Evropa, isto tako na svom sajtu priznaje da i dan danas čuva nasleđe iz prošlosti, kada je osnovana ne bi li (dez)informisala "publiku podložnu komunističkoj propagandi" i to pod nazivom, "Radio oslobođenje od boljševizma".
U doba Hladnog rata, bilo je to glavno oružje Amerike, a tajni izveštaji CIA iz 1969. godine (o kojima piše i "Kijev post") taj medij opisuju kao "najstariji, najveći, najskuplji i verovatno najuspešniji projekat tajnih akcija usmeren na Sovjetski Savez i Istočnu Evropu".
Šef venecuelanskog istraživanja Farbman na svom "Linkdinu" navodi da je radio izborne ankete za međunarodne klijente, poslednje Venecueli, Iraku, Ukrajini i Republici Gruziji". Pre pokušaja državnog udara na Madura, bio je zadužen za saradnju sa Bi-Bi- Sijem, Radiom slobodna Evropa/Radiom Sloboda i "Glasom Amerike", ali i "širokim spektrom komercijalnih klijenata, vlada i NVO".
Kojih vlada ne zna se, ali nije teško pretpostaviti, s obzirom na to da su mu glavni korporativni klijenti su mu "Amazon", "Epl", "Gugl" i "Orakl" – sve odreda kompanije koje imaju milijardama vredne ugovore sa CIA, Pentagonom i drugim državnim agencijama SAD.
A kad je u pitanju toliko milijardi, teško je poverovati da je "Edison risrč" u svojim anketama zastupao interes građana Venecuele da znaju istinu, pre nego američki interes da sruše Moralesa.
CIA: Vaše pravo da znate sve što odgovara SAD
Venecuela je samo jedan primer, koji razotkriva širu matricu onoga što CIA već decenijama radi u svetu. Preko svoje medijske mreže, čija su osovina RSE i Glas Amerike, a koji čini ogroman broj drugih, manjih medija, propagandna mašinerija iz Vašingtona oblikuje mišljenje javnosti širom sveta.
Uticaj Centralne obaveštajne agencije na kreiranje javnog mnjenja širom planete odavno je poznat, a u velikom istraživanju pod nazivom "Svetska propagandna mreža CIA", "Njujork tajms" navodi da se ova agencija u oblast masovnih komunikacija uključila u ranim posleratnim godinama, kada su "zvaničnici agencije postali zabrinuti da bi uticajne publikacije u opustošenoj Evropi mogle da podlegnu iskušenju komunističkog novca".
CIA je finansirala medije, istraživačke i izdavačke kuće, a u svojim "upornim nastojanjima da zarobi svetsko mišljenje, uspela je da sastavi široku mrežu novina, novinskih servisa, časopisa, izdavačkih kuća, radio-difuznih stanica i drugih entiteta nad kojima je u raznim oblastima imala izvesnu kontrolu".
Kako "Njujork tajms" navodi, mreža CIA imala je uz sebe pione po rangu značaja "od Radija slobodna Evropa, do nekog tipa u Kitu (glavnom gradu Ekvadora) koji je mogao da objavi nešto u lokalnim novinama". I pružala je pipke po svim meridijanima.
"I danas je ostala manja mreža stranih novinara, a neki prikriveni ljudi iz CIA možda još uvek lutaju svetom, prerušeni u dopisnike opskurnih trgovačkih časopisa ili poslovnih biltena", navodio je "Njujork tajms", ilustrujući na koje je sve nivoe američka propaganda "pucala" u svojoj operaciji širenja američkog uticaja.
Vlasništvo u medijima iako zastupljeno ("Imali smo najmanje po jednu novinu u svakoj stranoj prestonici u bilo kom trenutku", tvrdi izvor "Njujork tajmsa" iz CIA), bilo je teško za prikrivanje.
Uvek bilo lakše postaviti svoje agente u redakcije – lista medija koji su na ovaj način radili za CIA je duga – od "Karakas dejli žurnala" do "Bankok posta". Nisu imali agente u Rojtersu, koji je bio pod uticajem britanskih službi, ali su, kako je ovo istraživanje pokazalo, znali da i njima "podmetnu" tekstove koje je trebalo objaviti.
Medij ilustrujući dokle sve CIA stiže, pominje kako je ova američka agencija bila umešana i u objavljivanje knjige "Nova klasa" Milovana Đilasa. Navodi se da je upravo ovo delo prvi put povezalo CIA sa izdavačkom kućom "Preger".
Uprkos tome što novinar Edgar Klark, tada dopisnik "Tajma", koji je zabranjeni rukopis izneo iz Srbije do Beča, tvrdi da nikada nije imao veze sa CIA. Đilasovo delo je na kraju završilo kod oficira CIA-e po imenu Artur Mejsi Koks koji je, kako se navodi "pokrenuo napor agencije da se knjiga prevede na različite jezike i distribuira širom sveta".
Vlasnik ove izdavačke kuće priznao je da je nakon toga objavio 20 do 25 tomova za koje je CIA bila zainteresovana, bilo za pisanje, samu publikaciju ili distribuciju nakon objavljivanja.
Učešće agencije, rekao je on, moglo se manifestovati na različite načine – direktno su mu nadoknađivali troškove objavljivanja ili garantovali, možda kroz neku vrstu fondacije, kupovinu dovoljno primeraka da bi objavljivanje bilo vredno truda.
CIA je, kako "Njjujork tajms" navodi, bila oprezna kada je govorila svojim američkim novinarima šta da pišu, ali nikada nije oklevala da manipuliše proizvodnjom svoje "aktive" u inostranstvu. Između ostalog, i onih medija koje redovno redovno čitaju američki dopisnici u inostranstvu i novinari i urednici u Sjedinjenim Državama.
Frensis Stonor Sanders u svojoj knjizi "Hladni rat u kulturi – CIA u svetu umetnosti i književnosti" otkrila nam je da je od 1950. do 1967. CIA obavljala funkciju tajnog ministarstva kulture koje je imalo za cilj da Evropi nametne američke vrednosti.
Da bi sakrila koga stvarno finansira, CIA je, kako se navodi u ovoj knjizi, osnivala lažne fondacije i koristila posrednike, poput "Ford fondacije", ali i "Rokfeler fondacije". O autentičnosti tvrdnji Frensis Saunders možda najbolje govori činjenica da je recenzija ove knjige objavljena i na sajtu same CIA.
Godinama su dakle, svet porobljavali lažima nastalim u vašingtonskim propagandnim kuhinjama, uspevalo im je, a očigledno, isto rade i danas.
Menjaju se direktori CIA, menjaju se državnici u zemljama širom sveta, menjaju se i interesi SAD – samo je američka propaganda konstanta.