Gulenova (polu)tajna organizacija: Turska "paralelna država"

Turska je postavila niz uslova kako bi odobrila zahtev Švedske za članstvo u NATO-u, a jedan od njih je da Stokholm izruči desetak turskih državljana koje Ankara smatra za teroriste.

Turska je, tokom pregovora sa predstavnicima Švedske 5. oktobra, ponovila zahtev za izručenje osoba koje uživaju zaštitu u toj zemlji.

Prema poslednjim vestima, "liberalna" Švedska je odbila da izruči Ankari dvojicu turskih državljana, koje Turska optužuje za veze sa pokretom "Hizmet" Fetulaha Gulena. Ankara ovu organizaciju smatra odgovornom za pokušaj puča iz leta 2016. godine.

Posle pokušaja državnog udara u Turskoj u julu 2016, vlada je uhapsila skoro 40.000 ljudi i otpustila oko 110.000 javnih službenika. Za neuspeli pokušaj državnog udara turska vlada okrivila je imama (verskog učitelja) Fetulaha Gulena, koji živi u Pensilvaniji, SAD.

Većina uhapšenih, prema tvrdnjama Ankare, ima veze sa Gulenovim pokretom, koji je vlada označila kao terorističku organizaciju pod nazivom "Fetulahistička teroristička organizacija" (FETO), na čijem čelu je Fetulah Gulen: "multimilijarder, štićenik američkih administracija, direktno povezan sa saudijskim režimom i blizak prijatelj Izraela, koji je postao persona non grata u Turskoj".

Osim toga, turska vlada smatra da je FETO imao, ili još ima, paralelne strukture, spremne da preuzmu državu ukoliko Gulenovi sledbenici osvoje vlast. Da li je oko FETO, stvorena prava-pravcata "teorija tavere", kako to (većinom) tvrde zapadni mediji, ili je turska vlada možda ipak u pravu kada progoni "zaverenike guleniste"?

Napad na Erdogana

Podsetimo se da je 15. jula 2016. oko 10.000 "odmetnutih" vojnika pokrenulo puč, koji je propao za manje od 12 sati. Tada je došlo do žestokih okršaja u Turskoj. Pučistima se nije suprotstavila samo vojska već i civili. U sukobima je poginulo preko 250 ljudi, oko 2.200 je ranjeno, a mnoge državne zgrade su teško oštećene. Vlada je odmah saopštila da iza neuspelog puča stoji Gulenov pokret.

Tokom napada na hotel u Marmarisu, Erdogan je u žurbi napustio ovo odmaralište "neposredno nakon što su ga ruske obaveštajne službe obavestile o planiranom državnom udaru." Napad je izvelo jedanaestoro turskih komandosa i u sukobu sa obezbeđenjem predsednika poginula sudva policajca, a nekoliko ih je ranjeno.

Kasnije je Erdogan izjavio da bi bio ubijen da je napustio hotel samo petnaest minuta kasnije. Ne treba sumnjati u ove reči Erdogana. Bilo je već takvih primera u novijoj istoriji Turske. Na primer, premijer Adnan Menderes svrgnut je u vojnom udaru od 27. maja 1960. u režiji američkih obaveštajnih službi. Menderes je nedugo zatim pogubljen. Do državnog udara je došlo uoči planirane posete Sovjetskom Savezu.

Akcije dela vojske tokom puča protiv Erdogana saopštili su turski izvori, koordinisane su iz NATO baze u Indžirliku u Turskoj. Samom akcijom je, prema informacijama koje je preneo list "Jeni safak", neposredno rukovodio penzionisani američki general Džon Kembel, koji je, "takođe, upravljao transakcijama većim od dve milijarde dolara preko nigerijske UBA banke, koristeći svoje veze u CIA, a novac je delio pučistima u Turskoj".

Naređenja dobijena od "braće"

Detaljni operativni planovi za državni udar razrađeni su nekoliko dana ranije.

Prema dokazima kojima raspolaže tursko pravosuđe i koji nisu sporni, jer su ih potvrdile i američke obaveštajne službe, vojni udar je pripreman u vili Ankara Kontukent, gde se 6, 7, 8. i 9. jula okupio najuži tim predvođen Adilom Oksuzom, koji je bio u stalnom kontaktu sa Fetulahom Gulenom i njegova uputstva prenosio članovima organizacije.

Kako pokazuju snimke sigurnosnih kamera u vojnoj bazi Akindži, "Adil Oksuz i Kemal Batmaz, dve ključne figure udara, zapravo su bili civili koji su se potpuno slobodno kretali vojnom bazom Akindži."

Neki od vojnika zarobljenih posle pokušaja puča, navode turski mediji, priznali su da su primali naređenja direktno od Gulena.

Državna novinska agencija "Anadolija" citirala je, među ostalim, priznanje potpukovnika Leventa Turkana, koji je rekao: "Ja sam član paralelne države ili FETO. Godinama sam dobrovoljno služio ovoj zajednici. U stvari,  ja sam postupao prema naređenjima koje sam dobio od `braće`."

Ko je Fetulah Gulen?

Ko je, zaista, Fetulah Gulen? Da li je on samo skromni imam, koji vodi svojevrsni prosvetiteljski pokret u Turskoj i okolnim zemljama, koje uključuju i Centralnu Aziju, ili je "opaki zaverenik", "agent CIA", koji zajedno sa američkim službama radi na ostvarenju njihovih mračnih planova za Tursku? I ko je zapravo Redžep Tajip Erdogan, današnji predsednik Turske? 

Fetulah Gulen, rođen 1941, polovinu života proveo je kao imam. Počev od 1981, kako piše u njegovoj onlajn biografiji koju je objavio Gulenov pokret, on se povlači iz verske službe, a "njegov fokus se pomera sa verskih na društvene aktivnosti."  Navodno, Gulen je postao posebno "zainteresovan za medije i obrazovne projekte."

Gulenov uticaj u turskom društvu rastao je tokom 1980-ih i 1990-ih. Nije jasno na čemu počiva odanost njegovih fanatizovanih sledbenika, koji većinom potiču iz siromašnih porodica. Gulenova mreža u obrazovanju često je napadana da predstavlja "regrutne centre za pokret koji nema formalnu međunarodnu strukturu i zvanične liste članova." Njeni članovi, međutim, kažu da "rade u labavoj alijansi jer ih inspirišu Gulenove poruke o služenju javnom dobru." To je prilično benigna pretpostavka.

Gulen od 1999. živi u Sjedinjenim Državama, kao "vođa jedne od najvećih islamskih civilnih organizacija, baziranih na verskim uverenjima." Smatra se da njegov pokret "Hizmet" (što na turskom znači "služba") ima milione sledbenika. Ona prikuplja sredstva i sponzore za "1.000 centara zasnovanih na islamskim dogmama, koji pomažu studentima na univerzitetima u 150 država."

Gulen je i nekadašnji Erdoganov saveznik, koji je pomogao turskom predsedniku da njegova konzervativna Partija pravde i razvoja (AKP) dođe na vlast 2002. godine. Kasnije su se njih dvojica razišla. Odnosi se postepeno pogoršavaju, sve do obračuna Erdogana sa "Hizmetom".

Gulen se danas veoma retko viđa u javnosti. Putem saopštenja on je odbacio optužbe da je pripremao državni udar protiv Erdogana: "Kao neko ko je trpeo zbog nekoliko vojnih udara proteklih decenija, posebno je uvredljivo da budem optužen za bilo kakvu vezu sa ovim pokušajem. Kategorično odbijam ovakve optužbe", naveo je Gulen.

Svega nekoliko dana posle neuspelog državnog udara, Turska je od Sjedinjenih Američkih Država zatražila izručenje Gulena, koji je optužen za organizaciju puča. On se već ranije našao pred sličnim optužbama. Uhapšen je 1971. tokom državnog udara i oslobođen šest meseci kasnije. Hapšen je, iz sličnih razloga, i 1986, a 1999. izbegao je javnom tužiocu tako što je pobegao iz Turske i "otišao u SAD, gde je već imao razgranate veze sa državnom administracijom, ali i CIA".

Gulenova organizacija iznutra 

Ime Fetulaha Gulena neprekidno se pojavljuje iza kulisa svih važnih događaja u Turskoj tokom nekoliko poslednjih decenija.

Dojučerašnji Erdoganov saveznik, pretvorio se u neprijatelja "broj jedan" turske države. Za zapadne medije, poput "Njujork tajmsa" i "Vašington posta", to je samo dokaz "Erdoganove paranoje".

Činjenice, međutim, govore nešto drugo. Iako Gulen već dugo živi u SAD, on raspolaže snažnom organizacijom u Turskoj (ili je tako bilo sve do skora, do početka čišćenja turske države od gulenista).

Gulenova organizacija je posebno uticajna u Albaniji, na Kosovu i Metohiji i u Bosni i Hercegovini. Pokret je, zapravo, aktivan u ukupno 140 zemalja sveta, u kojima navodno gradi škole i obrazovne ustanove. Ekspert za Tursku sa Univerziteta u Bernu Kristof Ram konstatuje: "Uopšte nije poznato kako se ta mreža organizuje. To podseća na strukturu sekte. Ako se kritički raspitujete za te strukture, to je kao da ste zagrizli u kamen. Kritike zbog netransparentnosti se ostavljaju po strani, bez da im se ozbiljno pristupa."

Gulenova organizacija bila je posebno razgranata u Srednjoj Aziji posle raspada Sovjetskog Saveza. Mreža Gulenovih škola poslužila je tada kao pokriće za oko 130 operativaca CIA, koji su, tokom 90-ih, kao učitelji engleskog delovali u Uzbekistanu i Kirgistanu. Kodni naziv za ove operacije CIA, prema tvrdnjama bivšeg šefa turske obaveštajne službe MIT Osmana Nuri Gundesa koje iznosi u svojim memoarima "Vreme prevrata", bio je "Mostovi prijateljstva".

Visoki stepen tajnosti

O uticaju FETO u samoj Turskoj najbolje svedoči činjenica da je posle državnog udara uhapšeno na desetine hiljada ljudi, mahom visoko pozicioniranih državnih službenika, političara, tužilaca, sudija, vojnih lica i novinara. Prema nekim procenama, oko 95 odsto zaposlenih u policiji u jednom trenutku bilo je pod Gulenovom kontrolom.

Uticaj Gulenovih sledbenika bio je naročito snažan u turskoj vojsci, gde je niz ćelija, sastavljenih od visokih oficira i generala, formiralo zaseban komandni lanac. Stvarne razmere i snagu FETO u oružanim snagama pokazao je državni udar iz jula 2016.

Šta je u stvari "Hizmet-FETO"? Ova organizacija sadrži elemente poslovne korporacije, verskog pokreta, religijske zajednice ili kulta i tajnog društva, na čijem čelu je "hodža efendi" – titula kojom članovi pokreta oslovljavaju samog Gulena.

"Vrlo je teško konceptualizovati FETO ne samo prema međunarodnoj javnosti, ponekad čak i u turskom društvu. Organizacija je hijerarhijski postavljena, članovi su podeljeni u grupe prema zaduženjima. Struktura grupe temelji se na vrlo visokom stupnju tajnosti, posebno na ilegalnim aktivnostima unutar državnih institucija i podrivanju veza u komandnom lancu unutar vojske."

Gulenova organizacija je zapravo "država u državi", čije su se strukture pripremale da putem infiltracije u određenom trenutku preuzmu vlast u Turskoj: "FETO djeluje kao ’paralelna država’, budući da državni službenici ili oficiri često primaju naredbe od zapravo neslužbenih, ilegalnih šefova ili ’abija’ (braće). Ovakav koncept delovanja, infiltriranje u policiju, sudstvo, tužilaštvo, obaveštajne službe, kao i obrazovne, kulturne i finansijske institucije usmeren je ka uspostavljanju potpune kontrole nad državnim institucijama i vojskom."

Način delovanja FETO-a pokazuje poziv koji je svojim pristalicama još 90-ih godina uputio sam Fetulah Gulen: "Pozivamo svoje prijatelje na položajima u zakonodavnoj vlasti i institucijama države da se osposobe za administraciju kako bi, kad za to dođe vreme, mogli restaurirati tursku državu da ona bude plodotvornija u ime islama na svim njenim razinama. Moramo sačekati da za to dođe pravi trenutak, da prilike za nas budu povoljnije. To ne smemo učiniti prerano."

Kome služi "Hizmet"?

O kakvoj interpretaciji islama je ovde reč? Gulen je fanatični "antikomunista i odlučni zagovornik neoliberalnog kapitalizma", a to ga čini "idealnim saradnikom zapadnih, u prvom redu američkih službi". Kako primećuje istraživač islamskih pokreta iz BiH Osman Softić, njegova interpretacija "modernog islama", inspirisana, navodno, sufijskom tradicijom, "nametnuta je kao najprihvatljivija za zapadne interese. U akademskim i političkim centrima Zapada sugeriše se da bi trebalo da je slede i arapske, zemlje Srednje Azije i muslimanske zajednice Evrope, Amerike i Australije".

Prema Gulenovom biografu Hakanu Javuzu, on je islamski mislilac koji ima najviše sličnosti sa kalvinistima u hrišćanstvu. Ali, kako zaključuje Osman Softić, moglo bi se pre reći da "Hizmet zbog netransparentnosti, tajnovitosti i disproporcionalnog uticaja njegovih sledbenika u institucijama Turske više podseća na (katolički) Opus Dei."

Način rada FETO-a je jednostavan i efikasan: putem sopstvenih centara i škola, Gulen regrutuje i indoktrinira tursku sirotinju kako bi obrazovao novu tursku elitu, "koja će iskoreniti kemalistički laicizam iz turskog društva i državnih institucija" i "zameniti ga islamskim vrednostima" (O. Softić) – islamskim vrednostima tumačenim, naravno, u Gulenovom ključu.

"Iz svoje rezidencije u Sejlorsburgu, gradiću u Pensilvaniji, Gulen `putem daljinskog upravljača’ rukovodi imperijom srednjih škola, univerziteta i poslovnih, finansijskih i medijskih korporacija koje djeluju u okvirima `Hizmeta` u Turskoj i njihovim ekspoziturama širom sveta."

Poklopac na loncu koji ključa

Otkako je postala "bolesnik sa Bosfora", Turska živi na "raskrsnici" Zapada i Istoka.

Uticaj Zapada, pre svega SAD i njenih obaveštajnih službi, u "kemalističkoj Turskoj", posebno tokom 70-tih godina prošlog veka, ispoljavao se pretežno kroz vojsku, koja je često pribegavala vojnim udarima. Turska vojska tradicionalno je bila "čuvar sekularnog nasleđa Kemala Ataturka i pouzdana brana od islamizma."

Sve do nedavno, Turska je bila najznačajniji američki saveznik u ovom delu sveta, najvažniji oslonac Amerike u onom što se naziva "južnim krilom NATO-a" i američka platforma za dalje akcije na Bliskom istoku. Prema Majklu Koplou, direktoru Izraelskog instituta u Vašingtonu, nijedna zemlja u regionu za SAD ne može nadomestiti stratešku ulogu Turske, a sada Amerika "strahuje da je Turska kao saveznik izgubljena."

Posle Drugog svetskog rata Turska je "izabrala Zapad", odnosno priključila se NATO-u, postajući "sumnjivi i nepouzdani saveznik". Danas je turska armija druga po snazi u okvirima Severnoatlantske alijanse. 

Tako je stvorena "moderna Turska na Zapadu." Ali to je samo privid, poklopac na loncu unutar kojeg ključa.

U Turskoj se danas sukobljavaju mnoge političke ideje i koncepti budućnosti, od "evropske Turske", "Turske na Zapadu", "islamističke Turske" ili "evroazijske Turske".

Još je rano za previđanja, ali Erdogan je državnik, koji je, barem do sada, uspevao da izbegne mnoge zamke, uključujući i državni udar u režiji američkih službi i FETO.

Sada se Turska polako ali sigurno udaljava od SAD. Nedavno je ova zemlja odbila da primi saučešće od SAD nakon terorističkog napada u Istanbulu.

"Znamo odakle je koordinisan napad", izjavio je tim povodom ministar unutrašnjih poslova Sulejman Sojlu, aludirajući na SAD. "Primili smo poruku i znamo o čemu se tu radi. Ne prihvatamo saučešće američke ambasade. Nismo podmukli ni prema kome, ali više ne možemo da tolerišemo ovakve podmukle postupke."

Erdogan i sami događaji u Turskoj i van nje objektivno vode ovu državu u pravcu multipolarnosti. Turska ima sve izglede da postane istinski nezavisna, jedan od stupova budućeg multipolarnog sveta.