Pravo sa Hitlerovog rođendana, nacističkim nasleđem kompromitovana Betovenova "Oda radosti", stigla je do koncertnih sala i svečanih akademija, gde poslednjih decenija, kao zvanična himna Evropske unije, slavi "bratstvo naroda". Stigla je i do SAD gde je uz nju nastupila supruga Donalda Trampa Melanija na Republikanskom konventu.
Da li je omiljena kompozicija zloglasnog firera slučajno završila kao pesma koja bi trebalo da odražava vrednosti Evropske unije? Ili je, u evroatlanskom svetu, takva "slučajnost" možda ipak tu sa nekom namerom?
Nacizam koji je, kako tvrde, odavno mrtav u Evropi decenijama, ipak inkognito stanuje na starom kontinentu. Živ i i dalje nezdrav kao i nekada. Povremeno, do nas dopre glas kako je neko primetio njegove tragove u vidu svastika na zidovima Berlina, ili pak neonacističkih bataljona u Ukrajini.
Tragovi su tu da nas udalje od suštine – a suština je da je nacizam, zapravo sve vreme tu gde je i bio pred našim očima, zabašuren u okoštalim strukutrama Evropske unije i NATO-a – ideološki, pa i kadrovski.
"To je saradnja iz obostrane koristi. U početku, posle Drugog svetskog rata, i sa početkom Hladnog rata, korišćeni su kadrovi iz Austrije i Nemačke koji su obaveštajno radili protiv Sovjetskog saveza u svoje vreme, jer smatrani su poželjnim i korisnim saradnicima. Dakle, kao što bi u žargonu rekli: 'ništa lično'. Mnogi su se provukli kroz mrežu denacifikacije, i bili su korisno upotrebljeni i oni čitav niz naučnika koji su upotrebljeni i na specijalnim projektima razvoja raketnog i ostalog naoružanja u Trećem rajhu u Hitlerovoj Nemačkoj. Svi oni su uzeti, nastavili karijere i lepo živeli. Preuzimali su ih i SAD i druge države", pojašnjava istoričar Mile Bjelajac u razgovoru za RT Balkan.
Nacisti udarili temelje EU
Temelje Evropske unije postavili su visokopozicionirani saradnici Trećeg rajha. Francuski državnik Robert Šuman, zamalo i katolički svetac, bio je nacistički kolaboracionista za koga su kasnije De Golovi saradnici tražeći da bude izbačen, govorili da je "višijevski proizvod" – odnosno proizvod jedne od sramnih era Francuske, koja je potpuno voljno sarađivala sa nacistima. Kao takav, ipak, nametnuo se kasnije kao tvorac Šumanove deklaracije i osnivač Evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče današnje EU.
Da je osnivanje ovog bloka država išlo po nekom "ključu", pokazuje i činjenica da je još jedan od "očeva osnivača" EU Valter Halštajn, svojevremeno prvi poručnik nemačkog Vermahta u Francuskoj, koji je kasnije unapređen i u nacističkog ideološkog komesara, odnosno oficira koji vojnike podučava nacističkoj ideologiji.
Ta ga je pozicija, očigledno, kasnije preporučila da postane prvi predsednik Evropske komisije.
Na čelu tog tela, danas je, znamo, Ursula fon der Lajen, čiji je otac Ernst Alberht "poznat" po tome što je potpisao oslobađajuću presudu za Eriha Gustava Šarfetera, serijskog nacističkog ubice, osuđenog na doživotnu zatvorsku kaznu za 18 ubistava počinjenih u koncentracionom logoru na okupiranoj teritoriji SSSR-a.
I sama Ursula, malo malo, pa klikne "Slava Ukrajini", što je zloglasni pozdrav ukrajinskih nacista Drugog svetskog rata. A kad smo već kod tog rata i današnje EU, kako zaboraviti dedu Analene Berbok, Valdemara Berboka, koji je bio oficir Vermahta i vatreni pristalica nacizma u u potpunosti je delio pogled na svet iznet u Hitlerovoj knjizi "Majn kampf" i ideje nacionalsocijalizma.
Hitlerovi miljenici iz NATO-a
Nacistička "rešenja" ugrađena su i u temelje NATO-a. Osnivači Alijanse listom su bivši oficiri Vermahta.
Adolf Hojzinger, jedan od osnivača savremenog nemačkog Bundesvera, njegov prvi načelnik generalštaba (1957-1961) i kasniji komandant Vojnog komiteta NATO-a (1961-1964), na te funkcije preporučio se član Vermahta tokom Drugog svetskog rata, ali i kao vršilac dužnosti šefa kabineta glavnokomandujućeg nemačkih oružanih snaga – što je u tom trenutku 1944. bio Adolf Hitler.
I njegov kolega iz Vojnog komiteta NATO-a, Johanes Štajnof, tokom Drugog svetskog rata je bio član nemačke vojske, a ništa drugačija nije ni biografija Hansa Špajdela, koji je od 1957. do 1963. godine bio komandant NATO snaga u Centralnoj Evropi, i njegovog kolege u komandi NATO snaga u Centralnoj Evropi, Johana fon Kilmansega – obojica bili oficiri Vermahta.
Amerika zemlja velika za – naciste
Rajnhard Gelen, osnivač nemačke obaveštajne službe BND, tokom rata je radio kao kontraobaveštajni oficir u okviru Vermahta, a nakon rata se predao Amerikancima, kada ga je vrbovala CIA.
"General Gelen jedan od rukovodilca nemačke obaveštajne službe rado je prihvaćen od strane zapadnih saveznika i nalazio se a čelu nemačke tajne službe. Dobro upoznat sa akcijama SSSR-a držao određene agente na vezi, a i svi oni su preuzeti", ističe Bjelajac.
I deklasifikovana dokumentacija iz američkih arhiva jasno pokazuje veze CIA sa nacistima.
"Najmanje hiljadu nacista je bilo zaposleno u CIA i drugim agencijama kao hladnoratovski špijuni i obaveštajci. Direktori FBI Džon Edgar Huver i CIA Alen Dals agresivno su regrutovali naciste kao tajne antisovjetske agente", pisao je svojevremeno "Njujork tajms" godinama nakon što je i sam bio platforma za širenje nacizma. Naime, na dan kada su nemački nacisti napali Sovjetski Savez, 22. juna 1941. godine, "Njujork tajms" je objavio članak pod naslovom "Umetnost propagande". Autor je bio glavom i brkovima Adolf Hitler.
Zapravo, neki dokumenti, sa kojih je tek nedavno skinuta oznaka tajnosti, pokazali su da je Amerika imala veze i sa dolaskom Hitlera na vlast. Čak i nakon što su SAD ušle u rat i kada su već postojale značajne informacije o planovima i politici nacista, deda bivšeg američkog predsednika Džordža Buša, Džordž Preskot Buš, radio je i profitirao od kompanija koje su bile blisko povezane sa nemačkim firmama koje su finansirale Hitlerov dolazak na vlast.
I ne samo da je to pomoglo Hitleru, već je i prljavi novac koji je Preskot Buš zaradio u ovim poslovima pomogao i da se uspostavi bogatstvo porodice Buš i uspostavi njena politička dinastija.
Nacizam je, naime, sve vremekorišćen kao vrlo poželjan "alat" za borbu protiv SSSR, a potom i Rusije.
Uostalom i NATO i EU oduvek su bile zamišljene kao kontrateža Moskvi, a u pokušajima uspostavljanja zapadne hegemonije nije se biralo oružje, pa je tako i operacija "Gladio", odnosno plan subverzivnih aktivnosti koje je italijanska vlada u doba Hladnog rata pod pokroviteljstvom NATO pakta bio usmeren protiv Sovjetskog saveza i zamišljene okupacije od koje Zapad i dan-danas strahuje.
"Gladio" se, naime, sastojao od pozadinskih antikomunističkih partizanskih armija čija je tobožnja misija bila da se gerilskim napadima odbrane od Crvene armije u slučaju sovjetske invazije. U gerilama za likvidaciju levičara kao potencijalnih sovjetskih partnera NATO je rehabilitovao naciste i fašiste kao neke od najodanijih pripadnika.
"Grejzon" je nedavno naveo pozivajući se na deklasifikovane dokumente, i kako su tajne operacije delovale da bi recimo sprečile Italijane da izaberu "pogrešne" vlade, kao na primer vladu levičara Alda Moroa (koji je nastojao da izgradi koaliciju sa socijalistima i demokratskim socijalistima) da preuzme dužnost. Bile su to dakle, obojene revolucije pre obojenih revolucija. Po istom principu, mnogo decenija kasnije srušena je tokom Evromajdana legitimna ukrajinska vlast, a NATO i EU su, mnogo otvorenije i direktnije nego ranije stali na stranu nacista – ovaj put nacista iz Kijeva. Ko će kome – ako neće svoj svome.
Nije Ukrajina, dakle, ni prva ni jedina.
"Osamdesetih godina se već krenulo na agresivno rastakanje Jugoslavije, a svedoci govore da su velike sile kumovale stvaranju ISIS-a i sličnih terorističkih organizacija. Slično je bilo sa avganistanskim talibanima, a najdrastičnihji primer je podržavanje Crvenih Kmera u Kambodži. Geopolitički razlog je najstariji razlog i tu je ključ za razumevanje pitanja zašto se gleda kroz prste neonacistima i ekstremnim teroristima", zaključuje istoričar, profesor Mile Bjelajac.