Svet
Italijanski mislilac: Zašto su lutkari američke političke scene izabrali Kamalu Haris
Harisova je postala neizbežan i obavezan izbor, jer potpuno zavisi od sila iz senke, ali to će biti teško svarljivo za ogromno američko biračko telo, smatra Andrea Marćiljano
Demokrate su konačno izabrale svog kandidata za predsedničke izbore u SAD i sada izgleda da je nestao čak i privid demokratije i da su maske konačno pale, piše italijanski politički pisac Andrea Marćiljano za sajt "Elektomagacine".
Sukob, nastavlja Marćiljano, i to pravi, težak i ekstreman, ne vodi se između dve izborne pozicije, koje su široko rasprostranjene u javnosti.
Kamala Haris je krunisana kao kandidat Demokratske stranke za Belu kuću, uz veliku, zaista ogromnu medijsku podršku, ali ona nikada nije bila birana, na bilo kakvim izborima.
Naravno, nju nije izabrala baza Demokratske stranke, čija je jedina funkcija bila, i jeste, da tapše po komandi, smatra Marćiljano.
Kamalu je izabrala elita demokrata, ako želimo da ih tako nazovemo. Zvanično, izabrao ju je Obama ili Klintonovi. Izabrali su je i svi ostali, osim Kenedijevih, naravno, koji su sada krenuli drugim putem.
Pravi sponzori Harisove, i pravi lutkari američke političke scene, ostali su iza kulisa, dodaje italijanski pisac. Njihova imena su Soroš, "Blekrok", visoke spekulativne finansije... U svakom slučaju, gospoda u sivom, ne baš uočljiva, jer oni ne žele da preuzmu neku od zvaničnih uloga. Za njih je, kao i uvek, bitna suština stvari. A tu suštinu, u ovom trenutku, može predstavljati samo Harisova.
Harisova je postala neizbežan i obavezan izbor. Ispostavilo se da je predugo podržavanje bledog duha Bajdena bila velika greška, koju treba hitno ispraviti.
Međutim, za to je prekasno, tvrdi Marćiljano, pre svega zato što su drugi, kredibilniji kandidati za sada izmakli. To pokazuje slučaj guvernera Pensilvanije Džoša Šapira ili guvernera Kalifornije Gevina Njusoma. Obojica su dovoljno mladi da sačekaju svoj red i Trampov odlazak sa scene.
S druge strane nasuprot demokratama stoji Donald Tramp, koji nije rival, nego neprijatelj, koji je Republikansku stranku transformisao u nešto značajno drugačije. On je dao glas i novi sadržaj trećoj američkoj političkoj kulturi. Nesporna je činjenica da Tramp predstavlja američki populizam, koji je, za razliku od potcenjenog i prezrenog evropskog, kompleksnija i mnogo rasprostranjenija kultura, sa ličnostima poput velikog sociologa Kristofera Laša i tink tenkovima kao što je časopis "Telos".
Američki populizam do sada nije bio sposoban da ponudi svog kandidata koji ima ozbiljne izglede za pobedu u trci za Belu kuću. Ili je tako bilo, sve do Trampa. To što je marginalizovalo staro republikansko rukovodstvo, posebno Bušovi, omogućilo je jasnu promenu ove partije.
Otuda i sramota demokratskog rukovodstva. I, pre svega, njegovih sponzora, manje-više skrivenih, koji su morali da menjaju konja u poslednjem delu trke. Preostala je samo Harisova, uprkos svojim brojnim ograničenjima, jer više nije bilo vremena da se gradi veštačka, ali ipak ubedljiva kandidatura.
Dakle, sada je red na Harisovu, koja potpuno zavisi od ovih sila iz senke. Ali to je, gotovo je nepotrebno reći, teško svarljivo za ogromno američko biračko telo. Harisova je lik pun nervnih tikova i kompleksa, uglavnom nesposobna, osim da, jasno je, igra ulogu za koju je nominovana.
Teško je reći kako će to ići. Ali, jedno je sigurno: uprkos medijskoj vidljivosti Demokratske konvencije, sada je svima jasno da njihov kandidat za Belu kuću nije popularan izbor. I ona je samo senka, duh.
To nam se sada prikazuje kao popularno i potencijalno uspešno, zaključuje Marćiljano, a to u Italiji i inostranstvu rade oni koji kontrolišu medije, oslanjajući se na glupost svoje publike.
