Kada je neka kombinacija zapadnih i ukrajinskih terorista uz očiglednu podršku države uništila gasovode "Severni tok" u septembru 2022. godine, izazvali su ekološku katastrofu ispuštanjem neviđene količine metana u našu atmosferu. Drugim rečima, napravili su pakleni smrad.
Ali taj neposredan uticaj bledi u poređenju sa trulim smradom izazvanim politikom zataškavanja koja je usledila nakon napada, piše za RT internešenel istoričar Tarik Siril Amar.
Uprkos tome što su bili meta perfidnog napada na važnu energetsku infrastrukturu, i EU u celini i Berlin su učinili sve što su mogli da odlože istrage i prikriju i umanje značaj napada, izbegavajući da se pronađu, ili imenuju svi njegovi počinioci.
Švedska i Danska, obe direktno pogođene sabotažom, jednostavno su i brzo napustile svaki pokušaj istrage. NATO bi, naravno, da je sledio svoja pravila, pomerio nebo i zemlju da identifikuje, a zatim, u skladu sa presedanom, bombarduje državu agresora koja stoji iza napada na njene članice.
Umesto toga, nakon početne faze okrivljavanja Rusije koja je bila toliko apsurdna da nije mogla večno da traje čak ni na Zapadu, strategija za ovu veliku vežbu samopogubnog laganja sada se pomerila na korišćenje medija. Nemački tužioci i mejnstrim mediji, kao i "Volstrit džornal" očajnički su pokušali da nametnu novi glupi narativ: Ukrajinci su to uradili, i samo Ukrajinci. Lako je videti da se radi o ciničnom slučaju bacanja kijevskog režima pod autobus.
Istina je da je novi narativ, koliko god lažan, bio dovoljan odmak da izazove gadnu javnu svađu između Nemačke i Poljske. Dve članice NATO-a ne mogu da podnesu jedna drugu, što je rezultat duge istorije i nedavnog uspona Varšave kao novog favorita Vašingtona.
Napadi na "Severni tok" su, međutim, dodali poseban otrov zbog činjenice da je sasvim izvesno da je Poljska bila umešana u njih, a da istovremeno pokazuje svoj potpuni prezir prema oslabljenom Berlinu time što su pomogli u bekstvu navodnom ukrajinskom bombašu "Severnog toka" za kojim su Nemci zapravo uspeli da izdaju nalog za hapšenje.
Zapadne strategije prikrivanja i laganja sada su toliko očigledne da je Sara Vagenkneht, vođa rastuće levo-konzervativne partije BSV, pozvala na formiranje parlamentarne istražne komisije. Postoji, međutim, jedno pitanje koje zaslužuje više pažnje nego što mu se posvećuje: kakva je uloga zapadnih medija u svemu tome?
Kada se vlade i države, njihove kancelarije i agencije ponašaju kao teoretičari zavere, zar nisu mediji ti koji su zaduženi spasu stvar, u Votergejt stilu, razotkrivanjem malverzacija na visokom nivou i onih političara koji su u to uključeni? Konkretno, kada javni zvaničnici očigledno služe stranim silama, a ne sopstvenim zemljama – bilo da se radi o SAD-preko-Ukrajine ili direktno SAD – zar mediji ne bi trebalo da ukažu na tu izdaju, pita se Tarik Siril Amar.
Pa ipak, napad na Severni tok i njegove posledice razotkrili su nešto sasvim drugo (i ne prvi put): kada je reč o zaista ozbiljnim pitanjima, posebno u vezi sa geopolitikom, zapadni mejnstrim mediji više ne istražuju, kritikuju ili razotkrivaju zapadne elite.
Umesto toga, oni im pomažu u širenju laži, istovremeno dok okrivljuju geopolitičke protivnike i pomažu u mobilizaciji zapadnog stanovništva za borbu protiv njih. Ukratko, zapadni mediji se sada ponašaju kao samo još jedno oružje u zapadnom arsenalu, formirajući, u stvari, granu informacionog rata svog hibridnog ratovanja.
Istovremeno, Rusija se i dalje apsurdno navodi kao osumnjičena, a važno istraživačko izveštavanje američkog novinara Simora Herša arogantno se odbacuje kao teorija zavere.
Sve ovo – baš kao i beznadna politika Zapada – ima cenu. Mejnstrim novinari koji se pretvaraju u informacione ratnike, bez obzira na motive, snažno doprinose padu sopstvenog kredibiliteta.
U većem delu sveta političari Zapada već gube ono što im je ostalo od kredibiliteta. Mejnstrim mediji Zapada neće proći drugačije.