Pet godina od smrti Roberta Mugabea, simbola pozne dekolonizacije Afrike

Robert Mugabe, dugogodišnji lider borbe Zimbabvea za oslobođenje i dekolonizaciju, potom predsednik te zemlje, jedan od prvaka Pokreta nesvrstanih i lider Afričke unije, umro je na današnji dan 6. septembra 2019.

Mugabe je jedan od simbola dekolonizacije Afrike u poznijoj fazi.

Nalazio se na takozvanoj prvoj liniji fronta prema aparthejdu, što je njegovu ulogu činilo istaknutijom. Tokom 2015/2016. predsedavao je Afričkom unijom.

Robert Mugabe rođen je 21. februara 1924. godine, u mestu Kutama, kao izdanak Šona (ili Mašona) naroda, većinske etničke grupe Zimbabvea.

U vreme njegovog rođenja, Zimbabve je bio britanska kolonija pod imenom Južna Rodezija, sa izvesnim autonomnim statusom pod vlašću bele manjine.

Južna Rodezija imala je ustrojstvo umnogome oslonjeno na primer susedne Južne Afrike - bela manjina u potpunosti je vladala državom prigrabivši najkvalitetniju zemlju.

Iako beli naseljenici nisu sačinjavali ni pet procenata populacije držali su, u vreme sticanja suverenosti 1980. godine, 39 procenata zemlje u tadašnjoj Rodeziji odnosno Zimbabveu. Na vrhuncu, sredinom sedamdesetih, bilo ih je do 300.000.

Mugabe je odrastao u rimokatoličkom misonarskom centru. Otac, koji je inače porodicu napustio kada je Robertu bilo 10 godina, tu je radio kao stolar. Deda po ocu bio je poglavica jednog ogranka Šona. Majka je bila hrišćanski katiheta za seosku decu.

Prvo, solidno obrazovanje, stekao je u tamošnjoj jezuitskoj školi. Bio je odličan učenik, usamljenik koji je voleo knjige, neretko predmet podsmeha druge dece.

Na njega je bitno uticao misonar, Irac, Džerom O'Hi, protivnik rasizma, koji ga je i finansijski pomagao. Navodio mu je primer upornog i na kraju uspešnog irskog otpora Britancima.

Pohađao je kurs za obuku nastavnika na Kutama koledžu, u teškim uslovima zbog nemaštine, da bi potom predavao u više škola širom Južne Rodezije.

Godine 1949. dobio je stipendiju za studije na Univerzitetu Fort Hare u južnoafričkom Istočnom Kejpu. Tamo se priključio omladinskoj ligi Afričkog nacionalnog kongresa. U to vreme stiče i prva saznanja o marksizmu, što će ga znatnim delom odrediti. Ipak, godinama potom tvrdio je da mu je glavni politički uzor bio Mahatma Gandi.

Godine 1952. po sticanju univerzitetske diplome iz istorije i engleske književnosti vraća se u Južnu Rodeziju. Studije u Južnoj Africi bile su prava prekretnica njegovog života.

Od 1955. do 1958. radi kao nastavnik u Severnoj Rodeziji, danas Zambiji. Potom se seli u Ganu, koja je upravo stekla suverenost pod upravom legendarnog Nkrumaha. Kasnije je tvrdio da je upravo u Gani konačno prihvatio marksizam.

Maja 1960. vraća se u Južnu Rodeziju. Učestvuje u masovnim demonstracijama, maršu put Solzberija (danas Harare) posle hapšenja njegovih poznanika crnih aktivista.

Postupno, potpuno se posvećuje borbi protiv vlasti bele manjine u južnoj Rodeziji.

Razočaran kompromisnim rešenjima, na inicijativu Britanaca 1961. godine, koje je podrazumevalo nezavisnost uz manjinsku zastupljenost matičnog afričkog stanovništva u parlamentu, a koju je prihvatio Džozef Nkomo, Mugabe se odlučuje na oružani otpor.

Po povratku iz Tanganjike (danas Tanzanija), gde su sa Džulijusom Njerereom vođeni pregovori o pomoći otporu u Južnoj Rodeziji, decembra 1963. Mugabe je uhapšen.

Tokom desetogodišnjeg zatočeništva stiče diplome iz ekonomije, prava i administracije. Dopisno je studirao na univerzitetu u Londonu.

Dok se nalazio u zatočeništvu, vlada Ijana Smita, lidera belaca, proglašava 1965. jednostrano, nezavisnost zemlje pod imenom Rodezija, što Britanija formalno nije priznala.

Paralelno, oružani otpor obespravljenih jača. Gerilski rat intenzivno je vođen od 1972, a sa znatnom uspehom od polovine sedamdesetih, sa pozadinom u Mozambiku koji tada stiče nezavisnost od Portugalije, uz podršku Tanzanije takođe.

Pošto je vlada u Pretoriji, na sugestiju Henrija Kisindžera, izvršila pritisak na Ijana Smita, među nekolicinom oslobođenih crnih aktivista našao se i Robert Mugabe, novembra 1974.

U zatočeništvu je proveo više od 10 godina. U Pretoriji je je postojala bojazan, koju je delio i Henri Kisindžer, da bi se oružani otpor iz Rodezije mogao preseliti i na prostor Južne Afrike. Otuda je savetovano popuštanje.

Mugabe se potom seli u Mozambik, odakle će nadalje voditi otpor. Lider Mozambika Samora Mašel ga je u prvo vreme prihvatio uzdržano.

Do 1979. ratna dejstva protiv vlasti bele manjine dovode do približno 30.000 mrtvih. Beli farmeri neretko su bili mete napada. Napadane su i gradske zone. U toj fazi crni gerilci kao da ovladavaju ruralnim zonama Rodezije.

Britanija tada pokreće pregovore u Londonu, koji će ući u istoriju kao Lankaster sporazumi, po kući u kojoj su se odvijali. Ijan Smit, lider bele uprave u Rodeziji primoran je da prihvati ponuđeno. Presudan pritisak izvršio je Johanes Vorster, predsednik Južne Afrike. Bez podrške Pretorije, koja je nestajala, bela uprava u Rodeziji nije imala šanse.

Pregovori u Lankasteru, koje je vodio lord Piter Karington, doveli su do izbornog procesa kojim je vlast u Solzberiju (danas Harare) preneta u ruke crne većine.

Sam Mugabe, tada zagovornik oružane borbe do pobede, nerado je otišao na pregovore u London, pod pritiskom Samore Mašela.

Pobedom na izborima, postaće predsednik vlade nove slobodne zemlje preimenovane u Zimbabve. Manje više, partijska podela odražavala je etničku unutar Zimbabvea, Mugabe je kao pripadnik Šona (ili Mašona) naroda imao do 70 odsto pristalica, dok je Nkomo, kao Ndebele (ili Matabele) imao približno 20 odsto.

Sporazumom je takođe obezbeđena zastupljenost bele manjine sa 20 mesta u novom parlamentu, kao i nepovredivost njihove imovine, uz pravo državnog otkupa isključivo po realnim cenama. Što je inače finansijski podržavala Britanija.

Zanimljivo je da je upravo Samora Mašel savetovao Mugabea da neguje belu manjinu, pošto bi njihov odlazak doveo do ekonomskog kolapsa, kako se dogodilo u njegovom Mozambiku po sticanju nezavisnosti.

Upravo na tom polju se nalazio centralni problem Zimbabvea koji je na kraju doveo do raspada ekonomije zemlje. Mugabe je sve vreme bio suočen sa žestokim pritiskom preuzimanja zemlje od belaca, posebno od strane ratnih veterana. Već prve godine Mugabeove uprave zemlju je napustilo 17.000 belaca, a tokom naredne tri godine u Zimbabveu ih je ostalo jedva polovina. Napadi na belce, posebno farmere, trajali su sve vreme.

Konačno 1987, Mugabe menja ustav, postaje neprikosnoveni lider zemlje, kao izvršni predsednik, pri čemu ukida i dotadašnje vidove zaštite bele manjine, ma koliko formalne. Nakon prvih godina relativne stabilnosti i privrednog rasta, kakvog takvog, zemlja od tada i sve vreme tokom devedestih pada sve dublje u recesiju.

Mugabeu je svakako uspevalo da pobeđuje na izborima, 2002, 2008. i 2013.

Konačno 2017. vojska je izvršila državni udar. Razvlašćen, umire dve godine kasnije. Puču je prethodila glasina da je devedesttrogodišnji Mugabe nameravao da vlast ostavi supruzi.

Na čelo zemlje tada je doveden bivši potpredsednik Emerson Mnangagva.