Izraelski špijuni već decenijama koriste telefone i drugu opremu za komunikacije da prate, nadgledaju, pa čak i ubiju svoje neprijatelje.
Još 1972. godine, kao deo osvete Palestinskoj oslobodilačkoj organizaciji (PLO) za ubistvo 11 izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu, operativci Mosada su postavili eksploziv u mermernu bazu telefona u stanu Mahmuda Hamšarija, predstavnika PLO-a u Parizu.
Kada se Hamšari javio na telefon, obližnji izraelski tim je daljinski detonirao eksploziv spakovan u kopiji mermerne baze. Hamšari je izgubio nogu i kasnije preminuo.
Izraelska agencija za unutrašnju bezbednost, Šin Bet, uspela je 1996. da prevari Jahju Ajaša, veštog Xamasovog tvorca bombi odgovornog za ubistvo desetina Izraelaca, da prihvati poziv svog oca preko mobilnog telefona koji je u Gazu uneo Palestinac koji je sarađivao sa Izraelom.
Unutar telefona bilo je skriveno oko 50 grama eksploziva – dovoljno da ubije svakoga ko drži telefon na uhu. Oba slučaja sada su deo izraelske špijunske legende.
Za bivše obaveštajce, ovi slučajevi su školski primer uspeha. Telefoni su poslužili u više svrha – za praćenje i nadgledanje mete uoči atentata; identifikovanje i potvrđivanje identiteta mete tokom atentata; i konačno, omogućavanje upotrebe malih eksplozivnih punjenja koje su ubile samo Ajaša i Hamšarija.
Pošto je stotine pejdžera iznenada eksplodiralo širom Libana u utorak popodne, sumnja je odmah pala na Izrael, jedinu regionalnu silu sa špijunskom mrežom koja je u stanju da izvede tako smeo, sofisticiran i koordinisan napad.
Hezbolah, militantna grupa čiji su uređaji dignuti u vazduh, saopštio je da smatraju "izraelskog neprijatelja u potpunosti odgovornim". Izraelska vojska je odbila da komentariše napade u kojima je poginulo najmanje devet ljudi, uključujući dete, i povređeno više od 2.700.
Pejdžeri umesto telefona
Libanska militantna grupa se okrenula korišćenju pejdžera kako bi izbegla izraelski nadzor nakon javnog poziva lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha da njegovi operativci odbace svoje pametne telefone dok je Izrael pojačao napade komandante grupe.
Bez GPS-a, bez mikrofona ili kamera i veoma ograničenog emitovanja teksta, pejdžeri – barem u teoriji – imaju manje "napadne površine" od pametnih telefona, što ih čini težim za hakovanje. Takođe, prikupljaju vrlo malo podataka koje bi izraelska vojna obaveštajna služba mogla da "izvuče".
Hezbolah, izgleda, nije računao na mogućnost da bi mali uređaji, koji se obično napajaju običnim ili litijumskim baterijama, mogli da eksplodiraju dok su mete bile u prodavnicama ili u šetnji Bejrutom.
Na osnovu snimaka sa CCTV kamera, čini se da su se eksplozije dogodile u razmaku od pola sata jedna za drugom, a prethodila im je ili poruka ili zvučni signal zbog čega su ih mnogi izvadili iz džepa i pogledali.
Dva bivša izraelska zvaničnika, obojica sa iskustvom u hakovanju komunikacija i drugim operacijama, rekli su za "Fajnenšel tajms" da pejdžeri obično nemaju dovoljno velike baterije da eksplodiraju dovoljnim intenzitetom da izazovu povrede kakve su zabeležene u Bejrutu.
Mnogim povređenima nedostaju prsti i imaju povrede lica, ili imaju rane na gornjem delu butina – blizu mesta gde su džepovi pantalona, a neki i po stomaku.
Bivši zvaničnici kažu da nema dovoljno javno dostupnih informacija da se utvrdi kako su tačno detonacije izvedene i koordinisane.
Rekli su da postoje dve mogućnosti: sajber-napad koji je doveo do toga da se litijumska baterija pejdžera pregreje, a zatim eksplodira, ili intervencija poznata kao "napad na lanac snabdevanja", u kojoj je možda bila presretnuta pošiljka pejdžera za Liban i krišom ubačena mala količina eksploziva.
S obzirom na malu snagu eksplozija, oba bivša zvaničnika su rekla da se sajber-napad čini verovatnijim, iako je tehnički složen.
Pejdžeri su tehnologija koja je zastarela početkom 2000-ih, ali i danas postoji tržište za pejdžere u industrijama u kojima zaposleni treba da primaju kratke tekstualne poruke, od bolnica do restorana i skladišta za sortiranje pošte.
Dok bi izraelske obaveštajne službe mogle vrlo lako da presretnu same tekstualne poruke, njihova prava namera mogla bi da se prikrije korišćenjem kodova ili unapred dogovorenih signala, zbog čega su toliko privlačni za Hezbolah.
Budući da operativci Hezbolaha bili grupa koja je najverovatnije koristila pejdžere u Libanu, napadač je mogao da bude relativno siguran da ima pravu metu, rekao je jedan bivši zvaničnik.
"Čak i za Hezbolah, ovo bi trebalo da bude veoma laka istraga – da li su svi uređaji od istog proizvođača, da li su stizali u istim ili sličnim pošiljkama. Ili su to bile sve vrste različitih uređaja, iz svih vrsta pošiljki i datih raznolikoj grupi operativaca – mlađih, starijih, političkih", kazao je jedan od bivših funkcionera.
Ako su svi bili iz jedne serije, ili od jednog dobavljača, postoji mogućnost da su pošiljke presretnute i u njih ubačene male količine modernog eksploziva.
Jedna mogućnost, rekao je drugi zvaničnik, je da je eksploziv bio sakriven u samim baterijama, što je trik za koji su izraelske i zapadne obaveštajne agencije dugo strahovale da bi teroristi mogli da ga "isprobaju" na komercijalnom avionu.
Zbog toga mnoge bezbednosne provere na aerodromima traže od putnika da uključe svoje laptopove kako bi pokazali da ekrani i baterije funkcionišu i da se proveri da u odeljku za baterije nije smešten eksploziv.
Drugi bivši zvaničnik, koji je radio na prethodnim izraelskim operacijama sajber-sabotaže, rekao je da je bilo relativno jednostavno napraviti funkcionalnu litijumsku bateriju sa malim eksplozivom u sebi.
Ali, kaže, postoje rizici vezani za ovo: "Neprijatelj nije glup i, naravno, pažljivo će proveriti bilo koji uređaj pre nego što ga dozvoli bilo gde u blizini starijeg člana."