Svet
Italijanski geopolitičar: Da li je moguć islamski front protiv Izraela?
Erdoganova odlučnost, nedovršeni istorijski procesi, eshatološka dimenzija sukoba u Palestini i pojava multipolarnog sveta tek treba da pronađu ravnotežu i oblikuju nove entitete, smatra Paćini
Došli smo do istorijskog trenutka kada se islamski narodi ponovo okupljaju u "svetom ratu protiv Izraela", a ovaj rat će se voditi na mnogo višem nivou, jer je Turska izmešala sve karte na stolu, piše italijanski geopolitičar Lorenco Marija Paćini za sajt "Fond strateške kulture".
Vlada Ankare je nedavno podnela zahtev za članstvo u BRIKS-u, a potom je predložila osnivanje islamskog saveza za borbu protiv Izraela, nastavlja Paćini.
Turska je sunitska zemlja, a sunitima pripada ogromna većina islamskog sveta. Šiiti čine između 10 i 15 odsto muslimana, uglavnom koncentrisanih u zemljama Persijskog zaliva, najvećim delom u Iranu.
Podela između šiita i sunita ima dugu istoriju i s vremenom je postajala sve jasnije definisana. Ovde se radi se i o duhovnom i o političkom autoritetu.
Turska ima dovoljno razloga da se okrene protiv Zapada, koji je ranije ograničavao evropsku ekspanziju Osmanskog carstva. Zapad se na mnogo načina umešao u događaje u Turskoj i tokom 20. veka, pokušavajući da od nje napravi marionetsku zemlju Britanije, a kasnije SAD.
Na drugoj strani je Iran. Počev od islamske revolucije, Iran je pokazao nameru da oslobodi Palestinu od okupacije cionističkih snaga, primećuje Paćini. Postepeno je uspostavljen front otpora. Iz toga razloga je proizraelski američki predsednik Donald Tramp naložio ubistvo iranskog generala Kasema Sulemanija.
Nećemo dugo čekati na već najavljenu iransku odmazdu, predviđa Paćini. Iranci su veoma strpljivi i precizni stratezi. Ne bi nas čudilo, dodaje italijanski geopolitičar, da je turski predlog za antizraelski savez nastao na inicijativu Irana, a to je linija koju Teheran sledi još od vremena Homenija.
Ključna uloga Turske
Turska se pridružila NATO-u 1952. godine i otada igra veoma važnu stratešku ulogu za Atlantski savez u kontroli Sredozemnog mora i uopšte u pristupu Istoku. Međutim, Turska je uvek igrala dvostruku igru između Zapada i Istoka.
Turska ima jednu od najvećih armija na svetu, a pozicionirana je u geografski neophodnoj oblasti za veze između Zapada i Istoka. Strateški, Turska se ne može zanemariti, i to je NATO-u dobro poznato. Turska koja želi islamski vojni savez protiv Izraela bila bi van kontrole Anglosaksonaca i mogla bi da deluje nezavisno i u evropskom kontekstu.
Sa diplomatske tačke, Turska bi se mogla da igra ulogu mosta između NATO-a i BRIKS-a, i da otvori novu eru međunarodnih odnosa. NATO je i dalje vojna alijansa, ali mora da se ponaša drugačije ako želi da preživi. Turska bi mogla da zada fatalni udarac atlantizmu, smatra Paćini.
Turska će na koncu morati da napravi izbor između islama i Zapada. Erdoganov predlog se može razmatrati i kao afirmacija Turske u odnosu na islamski svet.
Borba za oslobođenje Palestine
Za razliku od Turske i drugih zemalja sa islamskom većinom, Islamska Republika Iran je zadržala dosledan stav prema borbi protiv Izraela i SAD, koje je Homenini prozvao "Velikim Satanom".
Duh revolucije koju je pokrenuo ajatolah Ruholah Homeini se nije promenio. Iran u muslimanskom svetu danas predstavlja model uspeha, autonomije i nezavisnosti. Ova dosledna pozicija učinila je Iran globalnom referentnom tačkom za borbu protiv cionizma i protiv okupacije Palestina.
Ovde su značajna i eshatološka pitanja. Za islam, kao i za hrišćanstvo, Jerusalim je "sveti grad", koji igra centralnu ulogu na "kraju vremena". Borba za Jerusalim vekovima je bila uzrok krvavih ratova, a u 20. veku je došlo do dramatičnog preokreta sa pojavom države Izrael, koja je okupirala svetu zemlju, Palestinu.
Vekovima se tri velike monoteističke religije uspevale da održe Jerusalim kao versku prestonicu sve tri denominacije. U stvari, ovde se mešaju i etnički i verski problemi, jer su Palestinci, koje Izrael pokušava da uništi, u etničkom smislu Arapi.
Odluka da se vodi džihad protiv Izraela je u skladu sa eshatološkim ispunjenjem Svetog pisma.
Na koncu, pita se italijanski geopolitičar, da li postoji strah od oživljavanja Osmanskog carstva? Erdoganova odlučnost, nedovršeni istorijski procesi, eshatološka dimenzija sukoba u Palestini i pojava multipolarnog sveta tek treba da pronađu ravnotežu i oblikuju nove entitete, koji će karakterisati neposrednu budućnost, zaključuje Paćini.
