Svet
Američki Černobilj momenat: Kako je uragan Helena otkrio slabost američke vojske
Katastrofa "biblijskih razmera" otkrila je mračnu tajnu SAD
Broj žrtava uragana Helena trenutno se približava brojci od 200, što je već čini drugom najsmrtonosnijom olujom posle Katrine. Očekuje se da će ovaj broj rasti, ako se uzme u obzir neprohodnog planinskog terena (i najsiromašnijeg regiona) Apalačije, uniptena putna mreža, nestanci struje, vode i mobilnih mreža.
Uprkos svemu ovome, i uprkos činjenici da sat otkucava za mnoge Amerikance zarobljene bez hrane, vode ili sredstava komunikacije, izveštavanje o Heleni je čudno prigušeno. Ova tišina je, zauzvrat, prikrila daleko mračniji problem: nedostatak resursa i ljudstva u spasilačkim naporima, piše "Anherd".
Reakcija Džordža Buša na Katrinu - koja je ostala urezana u kolektivnu svest Amerikanaca - bila je birokratski spora i nedovoljno isplanirana. Ali u poređenju sa Helenom izvanredno efikasna.
Pre nego što je Katrina stigla do kopna 2005. godine, američka administracija se već angažovala i obezbedila resurse. Deset hiljada pripadnika Nacionalne garde okupilo se iz nekoliko država, a konačan broj onih koji su pomogli u naporima merio se blizu 20.000. Ali ti gardisti nisu ostali sami: američka vojska se spremala da preuzme sveobuhvatnu komandu nad celokupnim spasilačkim naporima preko Severne komande SAD, gde je njen štab koordinisao snage za reagovanje preko različitih državnih linija. Pomogla je i regularna armija, uključujući snage iz 82. vazdušno-desantne divizije i Inžinjerijskog korpusa.
Ovog puta stvari su veoma drugačije. Trenutno je za Helenu angažovano manje od 7.000 gardista, a nije bilo ekvivalentne pripreme pre nego što je oluja zaista udarila.
Američka severna komanda, koja može da preuzme odgovornost samo ako to od nje zatraže drugi vladini organi, ne koordiniše sveukupne napore. Tokom Katrine, više od 350 vojnih helikoptera bilo je uključeno u spasilačke napore. Ovog puta, u zoni planinske katastrofe gde je potrebno mnogo više helikoptera nego u priobalnom području, trenutno je angažovano znatno manje od 100 helikoptera.
Amerika iz vremena Katrine sada je potpuno drugačija od Amerike Helene.
Danas su institucije slabije, deficiti su veći, a sama imperija SAD — tada na vrhuncu unipolarnosti — je kritično preopterećena. Nema dovoljno helikoptera, niti dovoljno trupa.
Dobar deo Nacionalne garde Tenesija, umesto da pomaže u spasavanju Amerikanaca u svojoj državi, trenutno je raspoređen u baze u Kuvajtu. Jedini način da američka vojska sada nabavi dovoljno ljudi za svoje različite udaljene baze i vojne obaveze je da se u velikoj meri osloni na Nacionalnu gardu. Garda bi trebalo da bude primarni mišić kada je u pitanju pomoć u slučaju katastrofa u zemlji, ali kako se regularna vojska raspada, jednostavno više nema dovoljno resursa nigde u sistemu.
To znači da iako su se žrtve uragana Helene našle nasukane u neposrednoj blizini nekih od značajnijih vojnih baza američke vojske, vrlo malo pomoći je stiglo.
Ostaje verovanje na Zapadu da je, uprkos raznim nedavnim preokretima i gubicima, američka vojska mašina sa gotovo natprirodnim moćima: da je zaista želela, mogla bi da ispuni nebo i zakloni sunce nebrojenim brojem helikoptera. i avioni, kad god i gde hoće.
Skoro nedelju dana nakon uragana Helene, ti helikopteri se nisu pojavili.
U teoriji, američka vojska postoji da bi zaštitila živote Amerikanaca - zato spada pod Ministarstvo odbrane. U praksi, Amerikanci su uglavnom prepušteni sami sebi, pošto ti vojnici u obližnjim bazama i helikopteri možda budu potrebni na drugom kraju sveta.
Sve ovo jezivo podseća na Černobilj — i nesreću koja je na mnogo načina definisala poslednje dane Sovjetskog Saveza. I to je bila samo "manja nesreća" da bi tek vremenom ljudi shvatili koliko je ozbiljna.
Černobilj zapravo nije bio toliko smrtonosan: otprilike 30 ljudi je umrlo od direktne posledice eksplozije reaktora, a još 4.000 ljudi je umrlo godinama ili decenijama kasnije od bolesti povezanih sa izlaganjem radijaciji. Nasuprot tome, uragan Katrina je direktno doveo do 1.392 smrtna slučaja.
Pravi razlog zašto se Černobilj toliko pojavljuje u pričama o poslednjim danima Sovjetskog Saveza bio je zbog svih laži, nesposobnosti vlade i zajedničkog osećaja da je sam Sovjetski Savez bio senilna konstrukcija koja više nema nikakvu stvarnu svrhu.
Ono što se desilo ruskom marksizmu, sada se dešava i američkom patriotizmu.
Suprotno popularnom verovanju, uragan Helena nije "samo oluja", baš kao što Černobilj nije bio "samo nesreća". Pored svih uništenih puteva, poplavljenih gradova, uništenih električnih mreža i nasukanih američkih porodica, Helena je takođe pokazatelj da je politički sistem SAD, praćen svojom vojskom, veoma blizu tačke moralne i fizičke iscrpljenosti.
Trenutno, Helena je znatno izazovnija od Katrine ali se za nju izdvaja otprilike trećina resursa koje je Luizijana dobila 2005. U isto vreme kada je Kongres pozajmio još 10 ili 20 milijardi dolara za pomoć Ukrajini i Izraelu, predsednički kandidat Kamala Haris najavila je da će žrtve Helene moći da se prijave za pomoć od 750 dolara kako bi se "vratile na noge".
Ono što je Černobilj bio, Helena sada postaje: tačka u kojoj čisti apsurd i beskorisnost mašinerije postaju previše očigledni da bi se ignorisali.
