Nikolae Čaušesku, "Voljeni vođa" ili, zvanično, predsednik Socijalističke Republike Rumunije, vladao je ovom zemljom gotovo četvrt veka. Međutim, danas se obično zaboravlja da je ovaj prezreni i "omraženi diktator" sve do kasnih 1980-ih bio "najdemokratskiji" među istočnoevropskim komunističkim vođama i pravi "miljenik zapadnih sila".
Jedan od razloga te "omiljenosti" bila je Čaušeskuova "osuda sovjetske invazije na Čehoslovačku" iz 1968. Štaviše, i samo članstvo Rumunije u Varšavskom ugovoru bilo je manje-više formalno, zbog čega je na Zapadu nazivan i "sovjetskim otpadnikom".
Kako primećuje tadašnji vojni ataše Jugoslavije u Rumuniji pukovnik Zvonko Pešić: "U praksi su mnoge državne obaveze prema Varšavskom ugovoru bile zamrzavane, ili prećutkivane, a Čaušesku, formalno odlukom rumunskog parlamenta, nije dozvoljavao da se na teritoriji Rumunije organizuju vežbe Varšavskog ugovora, niti je dopuštao da se kroz tu zemlju transportuju trupe članica istočne vojne alijanse."
Nesebična pomoć u vidu lihvarskih kredita
U Rumuniju je uskoro počela da pristiže i "pomoć sa Zapada", ali u vidu "kredita za finansiranje programa ekonomskog razvoja". Finansijski uslovi pod kojim su dobijani ovi zajmovi bili su izrazito nepovoljni. Više od 13 milijardi dolara kredita, koje je Rumunija počela da vraća, uskoro su potpuno iscrpli zemlju. Tada je Čaušesku odlučio da eliminiše spoljni dug, odnosno finansijsku zavisnost od Zapada. "Voljeni vođa" je odredio tempo vraćanja inostranih dugova kako bi zemlju spasao od dužničke zavisnosti. Raspisao je i referendum za promenu Ustava, kojim bi ubuduće bilo zabranjeno bilo kakvo spoljno zaduživanje. Na referendumu je dobio skoro stoprocentnu podršku stanovništva.
Zbog otplate dugova 1980-ih Čaušesku je naredio izvoz velikog dela poljoprivredne i industrijske proizvodnje. Za stanovništvo su uvedena racionisanja hrane i redovne restrikcije grejanja, gasa i struje. U periodu od 1980. do 1989. godine u Rumuniji dolazi do strmoglavog pada životnog standarda. Karakteristične za Rumuniju onog doba bile su stalne nestašice hrane i robe široke potrošnje.
Dug je u potpunosti otplaćen u leto 1989, svega nekoliko meseci pre svrgavanja Čaušeskua sa vlasti. Da li je osvešćenje za Čaušeskua nastupilo isuviše kasno?
Demokratska revolucija ili državni udar?
Ovo je samo kratka predistorija onog što se obično naziva "rumunskom demokratskom revolucijom". Čaušeskuov režim srušen je nakon serije krvavih događaja u Temišvaru i Bukureštu, tokom decembra 1989. Ovi protesti, koji su započeli 16. decembra 1989, zapravo su predstavljali prethodnicu "rumunske revolucije". Povod za izbijanje narodnog nezadovoljstva bio je barem naizgled banalan: hapšenje mađarskog sveštenika Lasla Tokeša, koji je napadao režim u inostranim izvorima informisanja. Sveštenik je na kraju završio u kućnom pritvoru, a oko njegove kuće su počeli da se okupljaju nezadovoljnici. Protesti su se ubrzo preselili na glavni gradski trg i prerasli u masovne demonstracije protiv Čaušeskuovog režima.
Nije sasvim jasno ni ko je a ni zašto otvarao vatru na demonstrante. Obično se ovim povodom pominje tajna policija "Sekuritatea", ili "arapski" i "palestinski snajperisti". Bilo kako bilo, to je na okupljenu masu delovalo kao dolivanje ulja na vatru. Na demonstrante je pucano i iz zgrada i poprečnih ulica. Paralele, na primer sa Kijevom, ili Sarajevom su očigledne.
Čaušesku je osudio nerede, koji su, prema njegovim rečima, bili "organizovani u cilju destabilizacije države" i "upereni protiv integriteta i nezavisnosti zemlje". Zahtevao je opštu mobilizaciju partijskog aparata, državnih organa i svih naoružanih snaga – milicije, snaga bezbednosti i vojske. Komandu nad snagama preuzeo je ministar nacionalne odbrane general-pukovnik Vasile Milea.
Smrtna kazna izvršena na Božić
Supružnici Čaušesku noć između 21. i 22. decembra proveli su u zgradi Centralnog komiteta KP Rumunije. Čaušesku je sa suprugom Elenom 22. decembra 1989. godine, helikopterom pobegao iz Bukurešta u Trgovište, gde ih je uhvatila lokalna policija. Predati su vojsci 25. decembra.
Za to vreme proglašen je Front nacionalnog spasa, a za glavnog organizatora suđenja paru Čaušesku određen je general Stankulesku. Tokom razgovora sa Silvijom Brukanom, jednim od članova tadašnje improvizovane vlasti, Stankulesku je dobio i naredbu kako suđenje treba da se završi: plan je bio da se diktator osudi na smrt i da se kazna izvrši "odmah".
U stvari, tada je ministar odbrane obrazovao tim od desetak ljudi, u kojem su bili tužioci, sudije i advokati, koji su instruisani u Ministarstvu odbrane. Pre toga je dekretom obrazovan Preki vojni sud sa predsednikom – pukovnikom Gicom Popom na čelu.
Preki vojni sud je uradio ono što se od njega i očekivalo: osudio je Čaušeskua i njegovu suprugu na smrt po raznim optužbama, od "nelegalnog bogaćenja" do "genocida".
Bračni par je streljan u Trgovištu istog dana, na Božić u Rumuniji. Ekspresno suđenje i izvršenje kazne snimljeni su video-kamerom. Snimak je munjevitom brzinom obišao svet, a rumunska televizija ga je prikazala nekoliko dana kasnije.
Za šta je osuđen Čaušesku?
Prema svedočenjima učesnika i posmatrača tih događaja, optužnica je sačinjena na brzinu i nije se zasnivala na činjenicama. Predsednik države je optužen za genocid nad 60.000 ljudi, za primenu sile protiv demonstranata, za rušenje gradova i uništavanje materijalnih dobara, zatim za podrivanje nacionalne ekonomije i za pokušaj bekstva u inostranstvo sa milionom dolara.
Kada je mnogo godina kasnije senator Dumitru Mureš Pop postavio pitanje šta se dogodilo s tih milion dolara, dobio je odgovor od ministra finansija Mihaila Taneskua da je "jedna od tri oblasti optužnice falsifikovana." Drugim rečima, Čaušesku je bio lažno osuđen.
Kako primećuje Zvonko Pešić: "Ko je sve bio upleten u svrgavanje predsednika Čaušeskua i njegove diktature verovatno se neće još dugo pouzdano znati, sve dok ne budu otvorene arhive stranih tajnih službi. U Rumuniji se, povodom dve decenije od revolucije, naveliko pisalo da su u svrgavanju diktatora zajednički učestvovale i američke i sovjetske tajne službe."
Narodi Istočne Evrope su prevareni, instrumenalizovani i iskorišćeni kao topovsko meso
"Retki, koji su imali privilegiju da za vreme revolucije uđu u zgradu američke ambasade u Bukureštu," dodaje Pešić, "tvrde da je tada zgrada bila zakrčena raznovrsnom elektronskom opremom. Više analitičara smatra da je Rumunsku revoluciju organizovao Zapad, navodeći brojne činjenice koje toj tezi idu u prilog. Jedno je sigurno – sila koja je vukla konce u pozadini revolucije po svaku cenu je nastojala da zbaci socijalistički sistem i da ocrni Rumunsku komunističku partiju."
Prema mišljenju italijanskog geopolitičara Klaudija Mutija, "rumunska revolucija je jedan od tipičnih primera obojenih revolucija, koje su i ranije pokušavane, recimo u Mađarskoj 1956. ili Čehoslovačkoj 1968".
Rumunsku revolciju nemoguće je posmatrati van konteksta dramatičnih promena u Istočnoj Evorpi, koje je započeo sovjetski vođa Mihail Gorbačov, sa "perestrojkom" i "glasnošću", a koje su najzad završene razbijanjem Sovjetskog Saveza, demontažom socijalističkog bloka i raspuštanjem Varšavskog ugovora.
U osnovi, slična strategija primenjena je u Jugoslaviji, kroz dugi i krvavi građanski rat, koji je započeo 1991: "Jugoslavija takođe predstavlja laboratoriju za testiranje tehnika prikladnih za uništavanje drugih zemalja. Koristeći iskustvo stečeno u svim ovim zemljama, strategija Amerike manipulisala je i eksploatisala etničke, konfesionalne i političke razlike, jednako kao i u Siriji, Libiji, Iraku i Ukrajini, kako bi razorila ove države i porobila narode."
Prema Mutijevim rečima: "Narodi Istoka Evrope bili su prevareni, instrumentalizovani i iskorišćeni kao topovsko meso zarad američke politike obuzdavanja Rusije."
Konačno, američka strategija se od tog doba nije mnogo promenila: "Majdanski puč u Kijevu je samo još jedna epizoda u inače dugom nizu obojenih revolucija. Ako su tokom Hladnog rata Amerikanci pokušavali da drže SSSR pod pritiskom, posle rušenja socijalističkih režima oni instrumentalizuju takozvanu Novu Evropu kako bi i ubuduće pritiskali Rusiju."