Treći svetski rat možda nije neizbežan, ali je, ako se sve činjenice stave na sto i trezveno i pažljivo razmotre, rat ipak najverovatniji ishod.
Predsednik Rusije Vladimir Putin je nekoliko puta upozorio Zapad na opasnost od izbijanja trećeg svetskog rata. Ta opasnost je danas sasvim realna, naročito ukoliko imamo u vidu mentalno i psihičko stanje zapadnih političkih elita.
Jedan od primera ovog zapadnog ludila je "predlog" državnog sekretara Entonija Blinkena, iz septembra ove godine, da SAD odobre zahtev da pošalju Kijevu rakete dugog dometa, kako bi Ukrajina mogla da gađa mete duboko u Rusiji. Ovaj zahtev je, srećom, odbilo američko "ministarstvo rata" – Pentagon.
Ako Zapad Kijevu dozvoli da koristi dalekometno oružje u Rusiji, to će značiti da su zemlje NATO-a u ratu protiv Rusije, izjavio je predsednik Rusije, a to je upravo put koji nas vodi u treći svetski rat, u kome bi se, pre ili kasnije, mada verovatnije pre, koristilo nuklearno oružje. Odnosno, to je put koji vodi u nuklearnu apokalipsu.
Šef Komisije Saveta Federacije za informativnu politiku Aleksej Puškov saopštio je da napadi Kijeva američkim raketama na Rusku Federaciju nose potencijalno samoubilačke rizike za SAD, koje ovoj zemlji uopšte nisu potrebni, i da veruje da misleći ljudi na vlasti u Vašingtonu to dobro razumeju:
"Oni će neizbežno doći do zaključka da SAD apsolutno nisu potrebne igre sa ukrajinskim udarima zapadnih raketa na Rusiju, čak i ako je u pitanju sudbina Ukrajine, koju podržava Zapad."
Pod uslovom da u Beloj kući ima ljudi "koji razmišljaju, a ne samo onih koji se besmisleno smeju."
Naravno, ovde se ne radi o "dozvoli" ili "zabrani". Radi se o tome da ukrajinska armija ne može da samostalno izvodi napade savremenim dalekometnim sistemima zapadne proizvodnje. Ovo bi, zapravo, bila odluka o direktnom učešću zemalja NATO-a, SAD, evropskih zemalja u ratu u Ukrajini.
"To, prirodno, menja samu suštinu i prirodu sukoba. To će značiti da zemlje NATO-a ratuju protiv Rusije", dodao je Putin. Rusija će na to morati da reaguje, što znači direktni sukob Rusije i NATO, dakle – treći svetski rat.
Zašto je zapadnim liderima tako teško da shvate ove tako jednostavne činjenice?
Šta je dobro u odlasku Stoltenberga?
Bivši generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg je nedavno, kao "lažne", odbacio tvrdnje da će odluka saveznika da dozvole Ukrajini da gađa ciljeve na ruskoj teritoriji uvući NATO u rat. Putin je i ranije upozoravao na "crvene linije" Rusije, a mi se, dodao je, nismo na to obazirali.
Kako je Stoltenberg rekao u intervjuu za "Tajms": "Nije tačno je da bi saveznici NATO mogli da postanu strane u sukobu ukoliko dozvole upotrebu zapadnog oružja protiv legitimnih ciljeva na ruskoj teritoriji. Severna Koreja i Iran pružaju značajnu vojnu podršku i obezbeđuju Rusiji rakete i bespilotne letelice, a nisu postale direktni učesnici sukoba."
Kako za sajt "Fond strateške kulture" piše istraživač u Centru za geostrateške studije i član Udruženja novinara BRIKS-a Lukas Leiroz, odlazak Stoltenberga nije nužno dobra vest, jer se čini da ga je zamenio još ratoborniji lider, Rute, koji obećava nastavak politike koja bi mogla da dovede do strateške katastrofe.
"Ipak, neosporno je da je jedna od najgorih administracija u istoriji NATO-a, koja je bila najbliža otvorenoj konfrontaciji sa Moskvom, sada okončana", smatra Leiroz.
Jednog ludaka zamenio je drugi. Šta je u tome dobro? Kako je još 2017. primetio italijanski pisac Džulijeto Kjeza, zapadne političke elite odavno ne žive u stvarnosti, već u svetu koji čini eksplozivna smeša arogancije, ignorisanja racionalnosti i neznanja, a to je već definicija kliničkog ludila.
Putin je još 2019. upozoravao zapadne lidere da se ne igraju vatrom. Putin je veoma suzdržan čovek, primetio je tada Kjeza.
"Ali, ako je on izrekao takvo upozorenje, opasnost od nuklearnog rata je zaista realna. Samo, teško da su oni kojima su te reči namenjene", dodao je, "u stanju da ih čuju i da ih shvate."
Začarani krug nasilja i poraza
Stoltenberg se nedavno pohvalio da je pod njegovim vođstvom Alijansa prikupila najveći broj trupa na istočnom krilu NATO.
"U stvari," nastavlja Leiroz, "izgleda da je Stoltenberg oduševljen sopstvenim neuspesima." Pod njim je NATO doživeo početak najvećeg sukoba na kontinentu, dostižući kritičnu tačku u regionalnoj bezbednosnoj arhitekturi.
"Ove napetosti, koje bi u svakom trenutku mogle da eskaliraju u otvoreni rat sa direktnim zapadnim učešćem, posledica su neodgovorne politike koju je provodila katastrofalna Stoltenbergova administracija", primetio je Leiroz.
Zapravo, ova politika je nanela najviše štete samom NATO-u.
"Širenje NATO-a na istočnu Evropu nije nešto za slavlje, već za žaljenje", dodaje ovaj istraživač, "jer je proširenje dovelo do sadašnjeg sukoba. Da je Stoltenberg zaista bio racionalni lider, oni bi koristio diplomatiju i pregovarao o deeskalaciji samoubilačke politike 'obuzdavanja' Rusije."
Naprotiv, Stoltenberg je bio veoma aktivan u pogoršavanju ukrajinske krize i značajno doprineo eskalaciji i izbijanju rata u Ukrajini.
On nije ni pokušao da zaustavi ratno huškanje država članica Alijanse, dozvoljavajući NATO-u da započne sa politikom „pune podrške“ kijevskom režimu. Ova "podrška" je sada dospela do kritične tačke, pošto su zemlje Alijanse blizu odobravanju upotrebe oružja dugog dometa protiv ruskih civilnih ciljeva. Upravo pod Stoltenbergovom administracijom ovo antirusko ludilo se rasplamsalo unutar NATO-a. Njegovo ime, dodaje italijanski pisac Andre Marćiljano, znači "gorda planina", ali ta planina je sačinjena od gluposti, idiotizma i ludila.
I, uprkos tvrdnjama o monolitnom jedinstvu unutar ovog vojnog saveza, NATO nikad nije bio tako krhak. "Suprotno onome što tvrdi zapadna ratna propaganda, antiruska politika nije strateški korisna za NATO", uočava Leiroz. Zapravo, ove mere ugrožavaju i samu stabilnost Severnoatlantske alijanse, ukoliko ju je ovaj vojni savez ikada i imao.
"Na bojnom polju, ruske snage svakodnevno uništavaju opremu i naoružanje NATO-a, kao i trupe prerušene u 'plaćenike'", dodaje Leiroz. "SAD i Evropa više nemaju kapacitet da nastave sa dosadašnjom podrškom Kijevu, s obzirom na veliki broj gubitaka na prvim linijama fronta, ali, u isto vreme, Alijansa nije u stanju da prekine ovu podršku, upadajući u začarani krug nasilja i poraza."
Faza slabosti, demoralizacije i razjedinjenosti NATO-a
Međutim, zapadne političke elite radije ignorišu i odbacuju ovakvu stvarnost. Uostalom, zapadno rukovodstvo, tvrdi bivši britanski diplomata Alister Kruk, odbacuje, kao nešto opasno, ne samo diplomatiju, već i religiju i istoriju. Ali, to je ponašanje noja, koji zabija glavu u pesak.
Možda je poslednji zapadni vođa sposoban za pravu diplomatiju, dodaje Kruk, bio američki predsednik Džon Kenedi, tokom Kubanske raketne krize i u njegovim kasnijim odnosima sa sovjetskim liderima. "I, šta se potom desilo? Ubio ga je sistem."
Današnje zapadno vođstvo pati od, sa jedne strane, uverenja u sopstvenu superiornost i, u isto vreme, od duboke nesigurnosti. Upravo neznanje i strah od svega što izlazi van njihovog, veoma skučenog vidokruga, oni doživljavaju kao neprijateljstvo. To je ono što ih sprečava da koriste diplomatiju. SAD, uostalom, već od kraja Hladnog rata, nemaju nikakvu diplomatiju. Njihova "diplomatija" se svodi na isporučivanje ucena i ultimatuma drugim zemljama. A to je još jedan od koraka koji nas približava trećem svetskom ratu.
Kako, u takvim okolnostima, Rusija može da okonča sukob u Ukrajini? "Izgleda da će umreti još mnogo ljudi zbog zapadne rigidnosti i nesposobnosti da stvari rešava diplomatijom."
Upravo pod Stoltenbergom je NATO, koji je težio ka iracionalnom "širenju na Istok", dospeo u sadašnju fazu slabosti, demoralizacije i razjedinjenosti. Kako zaključuje Leiroz:
"Da stvar bude još gora, treći svetski rat bi mogao da se pojavi kao zakasnela reakcija NATO-a na poslednjih katastrofalnih desetak godina."
Umesto što slavi sopstvene neuspehe kao generalnog sekretara NATO-a, Stoltenberg bi trebalo da bude zahvalan što je otišao pre nego što se ostvari najcrnji scenario.