Nakon decenija zaokupljenih operacijama u dalekim zemljama, evropske članice NATO-a razmišljaju o scenariju koji nije bio ozbiljno razmotren od pada Sovjetskog Saveza — o mogućnosti kopnenog rata u punom obimu na sopstvenoj teritoriji.
Takva kampanja će možda morati da se vodi bez pune vatrene moći SAD, neophodnog saveznika koji je osiguravao bezbednost regiona tokom i posle Hladnog rata.
Mnogim Evropljanima se čini da najveći rizik za status kvo dolazi od Donalda Trampa. "Naši saveznici su nas više iskoristili nego naši neprijatelji", rekao je bivši američki predsednik "Blumbergu" i dodao da "to nije održivo" i da će, ako on bude izabran, Amerika priteći u pomoć samo saveznicima koji ispunjavaju cilj od dva odsto BDP-a za NATO.
Trampovi komentari odražavaju razmišljanje koje prevazilazi političke podele u Vašingtonu, a to je da evropske vlade treba da grade moćnu vojsku umesto da drže budžet za odbranu tankim i očekuju od SAD da ih štite.
Oni koji se zalažu za jačanje evropske odbrane motivisani su pragmatizmom. Uspon Kine kao vojne sile naterao je američke zvaničnike da se zalažu za scenario u kome su primorani da preusmere oružje dugog dometa sa severnog Atlantika na istočnu Aziju.
To bi moglo da ostavi Evropu opasno izloženom. Većina evropske vojne zajednice nema iskustva u planiranju ili komandovanju velikim operacijama kombinovanih snaga koje uključuju nekoliko zemalja.
Evropska odbrana se sastoji od odvojenih nacionalnih armija koje se, za potrebe Severnoatlantskog saveza, oslanjaju na Ameriku za vođstvo i koordinaciju. Zemlje NATO-a smanjile su broj trupa i vojne opreme od Hladnog rata, a budžeti za odbranu postali su "kasica prasica" za finansiranje hitnijih prioriteta.
Rezultat toga je da je veći deo evropske vojske - loše pripremljene, obučene i snabdevene - postao je, prema mišljenju nekih američkih stručnjaka za odbranu, "Potemkinova armija" koja je loše pripremljena da vodi i pobedi u dugotrajnom rsukobu.
Rusija je takođe smanjila obim svoje vojske 1990-ih, delom zato što je njena ekonomija bila u kolapsu i veliki deo opreme je bio zastareo. Godine 2008. rat sa Gruzijom razotkrio je oronulo stanje ruskih oružanih snaga, a Putin je krenuo u sveobuhvatnu modernizaciju vojne opreme zemlje, od brodova i podmornica do aviona i nuklearnog oružja; povećao je broj trupa i pokušao da se odmakne od modela regruta kako bi proširio redove profesionalnih vojnika.
Kada se oružane snage Rusije povećaju na 1,5 miliona, što je plan, ruska vojska će biti druga najveća vojska na svetu iza Kine. Bez pomoći SAD, evropske članice NATO-a ne bi mogle ni da se suoče sa takvom silom
Vojna potrošnja
Članice NATO-a su se 2014. složile da će svaka od njih potrošiti najmanje dva odsto svog bruto domaćeg proizvoda na odbranu do 2024. Očekuje se da će oko 23 od 32 saveznika postići cilj — u odnosu na samo 10 zemalja prošle godine.
Čak i kada bi evropske članice zajedno dostigle američki nivo od oko 3,5 odsto BDP-a, njihova potrošnja bi i dalje zaostajala za potrošnjom njihovog supermoćnog saveznika jer je evropska ekonomija na putu opadanja u odnosu na SAD od globalne finansijske krize kasnih 2000-ih.
Uz to koliko će se potrošiti, važno je i kako. Učinak Evrope u prošlosti kada je u pitanju kupovina vojne opreme je loš. Zemlje su često stavljale naglasak na kupovinu skupih, visokotehnoloških sistema koji "ulepšavaju" njihov prestiž umesto da pravilno održavaju ili zamenjuju ono što već imaju.
Rusija je na putu da proizvede skoro tri miliona artiljerijskih granata ove godine — skoro tri puta više od kombinovane proizvodnje SAD i Evrope — prema procenama obaveštajnih službi NATO-a koje je citirao Si-En-En.
Dok su slale vojnu opremu za podršku odbrani Ukrajine, evropske vlade su se mučile oko toga koliko da pošalju, delom zbog straha da će iscrpeti sopstveni, ograničeni arsenal.
Prilikom odlučivanja šta da kupe i od koga, institucije nacionalne odbrane u Evropi tradicionalno su se fokusirale na jačanje domaće privrede i otvaranje novih radnih mesta.
To otežava koordinaciju nabavki kako bi region dobio potrebnu opremu po najnižoj mogućoj ceni. To takođe dovodi do disfunkcije na bojnom polju. Zbog suptilnih razlika u dizajnu, artiljerijske granate od 155 mm koje proizvode neke članice NATO-a nisu kompatibilne sa sistemima drugih saveznika.
Trupe
Velika Britanija i Francuska su glavne evropske vojne sile, ali su obe smanjile broj vojnika od Hladnog rata. Aktivne oružane snage Francuske su se smanjile za 56 odsto između 1990. i 2024. godine, na 203.850.
Ujedinjeno Kraljevstvo ih još smanjuje: U dokumentu komande odbrane iz 2023. stoji da će britanska vojska biti smanjena na 73.000 vojnika do 2025. — što je najniži nivo od Napoleonovih ratova 1803–1815.
Samo američke specijalne snage broje oko 70.000, a SAD imaju oko 80.000 pripadnika vojnog osoblja stacioniranih samo u Evropi.
Neki evropski generali pozivaju na ponovno uvođenje masovne regrutacije, iako nastali talas regruta ne bi bio zamena za vrstu profesionalnih, visoko obučenih vojnika potrebnih u savremenom ratovanju.
A tu je i pitanje logistike, sistema koji je zaboravljen od Hladnog rata.
Brodovi
Brodovi su ključni u modernom kopnenom ratu. Vazduhoplovnim snagama su potrebne piste, a vojske se kreću sporo. Mornarice brzo raspoređuju vrstu oružja dugog dometa koje može uništiti značajne količine neprijateljske opreme na kopnu i moru.
Prema proračunima RUSI-ja, neki američki razarači nose više "tomahavka" nego što ga cela britanska kraljevska mornarica verovatno ima u svojim zalihama.
Francuska ima jedan preostali puni nosač aviona, "Šarl de Gol", koji obično nosi oko 30 borbenih aviona "rafal". Velika Britanija ima dva takva broda, koji zajedno imaju kapacitet da ugoste 48 borbenih aviona F-35, pored helikoptera. Ali očekuje se da će do kraja 2024. imati samo 37 borbenih aviona. Jedan američki nosač klase "nimic", kojih ima 10, ima vazdušno krilo do 69 aviona.
Neke evropske zemlje preduzimaju korake da obnove svoju pomorsku snagu, brodovi imaju neka od najdužih rokova izgradnje od bilo koje vojne opreme. A u međuvremenu, mornarice regiona se bore da pronađu mornare da popune brodove koje već imaju.
Vatrena moć
Najveći deo krstarećih i balističkih raketa dugog dometa NATO-a, koje bi se u borbi pokretale stotinama kilometara dalje, uz pomoć mobilnih baterija i ratnih brodova, obezbeđuju SAD. A Evropa nema antiraketne sisteme tipa "patriot" u broju koji bi predstavljali efikasnu odbranu od nadolazećih projektila.
Sukob u Ukrajini je pokazao da je teško dobiti prednost u modernom kopnenom ratu bez dominacije vazduha.
"U kopnenoj borbi sa Rusijom, uspeh NATO-a bi u velikoj meri zavisio od postizanja superiornosti u vazduhu", rekao je Savil iz RUSI-ja. "Ne možete to postići ako ruska protivvazdušna odbrana još uvek obara vaše avione i helikoptere".
Trenutno, samo SAD možda mogu da izvrše efikasno suzbijanje i uništavanje savremene ruske protivvazdušne odbrane.
Današnju rusku protivvazdušnu odbranu teže je nego ikada pobediti jer kombinuje odbrambene sisteme dugog, srednjeg i kratkog dometa. Ovo ima za cilj da osigura da kada jedan deo u sistemu "ode", ostali slojevi i dalje pružaju zaštitu. Štaviše, raketne baterije i povezane jedinice zemaljskih stanica su u stalnom pokretu da spreče napad.
I šta sad?
Do sada je obnova vojnih kapaciteta Evrope bila postepena i ograničenog obima.
Vlade regiona se slažu da bi koordinacija njihovih napora poboljšala povraćaj njihovih investicija. To znači prelazak sa pojma "suverene sposobnosti" na novi pristup u kojem oni upoređuju svoju vojnu imovinu, identifikuju praznine u svojim kolektivnim arsenalima i dogovaraju se o tome koje zemlje članice će ih popuniti.
Podgrupa članova — Švedska, Finska, Norveška i Danska — krenula je u tom pravcu stvarajući nordijski savez za protivvazdušnu odbranu koji će kombinovati komandu i kontrolu i poboljšati interoperabilnost. Grupa planira da do kraja decenije ima skoro 250 savremenih borbenih aviona, od kojih će najmanje polovina verovatno biti F-35.
Prosto odlučivanje ko će nadgledati oživljavanje odbrane Evrope postalo je izvor napetosti. Izvršna vlast Evropske unije, Evropska komisija, želi da predvodi napore, čak je imenovala Andriusa Kubilijusa, bivšeg premijera Litvanije, svog prvog "komesara za odbranu i svemir" 17. septembra.
Blok je preuzeo vodeću ulogu u koordinaciji evropskog odgovora na ukrajinsku krizu. Takođe se uzimaju značajne zasluge za brzo povećanje evropske proizvodnje artiljerijskih granata — očekuje se da će dostići 2 miliona do kraja 2025. sa milion početkom 2024.
Međutim, komanda NATO-a se dugo protivila tome da EU preuzme dominantnu ulogu u odbrani regiona, rekavši da bi to moglo da duplira napore i preusmeriti resurse. U svom završnom javnom obraćanju kao generalni sekretar NATO-a, Jens Stoltenberg je upozorio EU da ne gradi konkurentsku alternativu Alijansi.
Ko god da preuzme vođstvo, obnova odbrane Evrope zahtevala bi mnogo novca koji se možda neće materijalizovati. Neki bezbednosni zvaničnici kažu da će evropska vojna potrošnja možda morati da poraste na čak 4 odsto nacionalnih budžeta – nivoe koji nisu viđeni od kraja sovjetske ere – kako bi se osiguralo da NATO može da se nosi sa novim pretnjama.
Za neke članice alijanse, ovo bi zahtevalo ili značajno smanjenje potrošnje u drugim oblastima, povećanje poreza ili preuzimanje dodatnih dugova koje jedva mogu da priušte. Dakle, za sada, u NATO-u nema dovoljno zamaha za reviziju cilja od dva odsto, zaključuje "Blumberg".