Jedna od prednosti degradacije američkog političkog diskursa je to što se, uz mali rizik da se propusti neki važan detalj, ekonomske pozicije rivalskih partija mogu sažeti u nekoliko reči.
Dakle, evo ih: stav Donalda Trampa je da je ekonomija apokaliptično strašna u svakom pogledu. Kamala Haris kaže da nije, a zatim menja temu. Ovo bi trebalo da bude lak spor za arbitražu. Da li je sve strašno ili nije?
Prvi poen ide Trampu. Ako pitate Amerikance kako ide ekonomija, oni kažu da ide loše. Amerikanci su ljuti zbog ekonomije.
Kako su Amerikanci u osnovi ljudi koji kupuju stvari, ekonomisti se takođe pitaju da li je sada dobar trenutak za kupovinu skupe stvari za domaćinstvo. Mašina za pranje sudova, recimo, ili dušek. Broj onih koji kažu da je ovo loše vreme sada je veći nego u 2008.
Problem je što birači govore jedno a rade drugo. Drugim rečima, Amerikanci misle da je užasno vreme za kupovinu mašina za pranje sudova, ali ih svejedno kupuju.
Da bi rešio ovaj "paradoks", novinar "Fajnenšel tajmsa" Robert Armstrong obišao je jedan od najvećih tržnih centara u SAD.
Istina broj 1: Nije mi ekonomija našla ovaj posao
"Kralj" među tržnim centrima je "Kralj Prusije", ogroman kompleks udaljen 25 kilometara od demokratske Filadelfije, na tri sprata, 450 prodavnica, dug kilometar i po površini treći najveći u SAD.
U ovom tržnom centru nije moguće kupiti mašinu za pranje sudova, ali jeste dušek. I svaku drugu stvar koju zamislite.
"Kralj" je pun, ne toliko kupaca koliko zaposlenih. Armstrong procenjuje da ih je tog prepodneva bilo oko hiljadu. A centar se nalazi u okrugu koji ima višu stopu nezaposlenih od nacionalnog proseka. Drugim rečima, šta god da ljuti Amerikance vezano za ekonomiju, nema veze sa slabim tržištem rada.
Istina broj 2: Vladini deficiti i korporativni profiti su skoro ista stvar
Temelji "Kralja Prusije" su robne kuće, od "Mejsija" i "Primarka" do "Nordstorma i Blumingdejla". Iako su neke robne kuće zatvorene, poput "Džej Si Penija", a u preostalim se prodaje manje-više ista roba po manje-više istim cenama, ne može se reći da njihovi prihodi padaju.
Trenutno su na skoro istom nivou kao i uoči pandemije, pre više od četiri godine.
Kada vlada ima deficit, neko drugi mora da ima suficit. Sav taj pozajmljen i potrošen novac mora negde da se pojavi: na tekućim računima domaćinstava, bilansima preduzeća ili u nekoj drugoj zemlji. I, istorijski gledano, veliki deficit vlade SAD se najčešće pojavljuje kao korporativni profit.
Amerikanci imaju tendenciju da povezuju deficitarnu potrošnju sa neefikasnošću javnog sektora, a ne produktivnošću privatnog sektora. Ali, kako se ispostavilo, visoki državni deficiti i visoki korporativni profiti su često ista stvar. A korporativni profiti su sada jaki.
Što sugeriše urednu, ako ne i potpuno ubedljivu teoriju zašto Amerikanci misle da je ekonomija loša. Oni sumnjaju da je prosperitet koji doživljavaju lažan. U jednom trenutku, globalni investitori će odbiti da kupuju skupe obveznice iz sve zaduženije zemlje, deficite više neće biti moguće održavati i savezna kupovina će se završiti. U modelu ekonomista, čak i polusvesna svest o ekonomskoj neodrživosti dovela bi do manje potrošnje i veće uštede. Ne i u Americi.
Istina broj 3: Inflacija je jedno, cena je drugo
Sladoled u tržnom centru sada košta 10 dolara. Tako da priče o tome kako je inflacija gotovo na normalnom nivou, a plate su porasle pa je kupovna moć neokrnjena, ništa ne znači običnom Amerikancu koji kuglu sladoleda plaća 25 odsto više nego pre pet godina.
Kamala Haris je obećala da će "zamrznuti" cene osnovnih namirnica, što je logistički teško i gotovo sigurno neefikasno rešenje. Donald Tramp za inflaciju krivi sadašnju administraciju i kaže da će sniziti cene energenata za 50 odsto u prvoj godini svog mandata, što neće.
Nijedna retorika nije bitna. Činjenice će raditi protiv Harisove i za Trampa.
Istina broj 4: Brendovi nas poseduju – farmerke od 260 dolara
Brendovi imaju čak i veću moć nego što se misli. Suočeni sa zastrašujućom pandemijom, šokantnom inflacijom, rastućim državnim deficitom, Amerikanci su možda nezadovoljni, ali ne menjaju svoje obrasce kupovine.
"Mondelez", kompanija koja pravi "nacionalni keks" "Oreos", podigao je cene u SAD za jednu četvrtinu između 2021. i 2024. Da li su šokirani potrošači prešli na jeftinije alternative? Naravno da ne. "Mondelezova" prodaja u SAD ostala je stabilna.
Pod stresom, Amerikanci će se žaliti, ali će nastaviti da kupuju. I za to će zahtevati saveznu pomoć. Za inflaciju je, u narodnom umu, uvek i svuda kriva vlada. Sa druge strane, odbijanje da se udalje od tržnih centara je olakšalo rast cena.
Što finansijskog komentatora FT-a dovodi do pete i konačne istine koja sigurno neće biti faktor na predstojećem glasanju: "Mi Amerikanci smo nezadovoljni ekonomijom koju smo izabrali, uvek iznova i iznova."