Svet
Kako se Ukrajina pre 30 godina odrekla nuklearnog oružja
Ukrajinski zvaničnici navodno razmatraju razvijanje sopstvenog nuklearnog oružja - punih 30 godina nakon što su ga se sporazumno odrekli - ako vrata NATO-a za njih i dalje ostanu zaključana
Ukoliko NATO uskoro ne primi Ukrajinu kao novu članicu tog saveza, Kijev je spreman da za samo nekoliko nedelja napravi sopstveno nuklearno oružje - tako bar tvrdi neimenovani ukrajinski izvor nemačkog lista "Bild".
"Imamo materijal, imamo znanje, stoga ako bude dato naređenje, biće nam potrebno samo nekoliko nedelja da napravimo prvu bombu", citira list svog sagovornika.
Ova izjava je, kako piše "Bild", data pre nekoliko meseci na zatvorenom brifingu, kome je prisustvovao i njegov izvor.
Prema navodima TV kanal "Mi smo Ukrajina", Zelenski je sličan ultimatum - nukleatno oružje ili NATO - predstavio i republikanskom predsedničkom kandidatu Donaldu Trampu.
Da li Ukrajina danas ima kapaciteta da samostalno razvije atomsko oružje teško je proceniti, ali vredi podsetiti se da je ta zemlja u jednom trenutku zaista raspolagala sa nuklearnom oružjem - pre nego što ga se odrekla nakon višegodišnjih pregovora sa Rusijom i Amerikom.
Podela sovjetskog nuklearnog arsenala
Tokom Hladnog rata, Sovjetski Savez i SAD su raspolagali sa više od 90 odsto svog nuklearnog naoružanja na svetu. Procenjuje se da je nakon političkih reformi i smanjenja nuklearnog arsenala koje je krajem 1980-ih pokrenuo poslednji sovjetski lider Mihail Gorbačov SSSR raspolagao sa oko 27.000 nuklearnih bojevih glava.
Međutim, nakon što je Sovjetski Savez formalno prestao da postoji u decembru 1991, sudbina njegovog nuklearnog oružja postala je jedno od gorućih pitanja ne samo u odnosima između novonastalih država, već i u njihovim odnosima sa SAD.
Procenjuje se da se na teritoriji Ukrajine u trenutku raspada SSSR nalazilo oko 1.600 komada strateškog nuklearnog oružja, između 2.650 i 4.200 komada taktičkog nuklearnog oružja, 176 interkontinentalnih balističkih raketa i 44 strateška bombardera.
To znači da je tokom nekoliko godina početkom poslednje decenije 20. veka Ukrajina defakto bila treća po snazi nuklearna sila na svetu - iza Rusije i SAD, ali ispred zemlja poput Velike Britanije, Francuske i Kine. Međutim, većina stručnjaka sumnja da su vlasti u Kijevu imale efektivnu kontrolu nad oružjem na svojoj teritoriji, pošto je u sovjetskom periodu isključivu nadležnost za atomski arsenal imala centralna vlada u Moskvi.
Pored Rusije i Ukrajine, sovjetsko nuklearno oružje nalazilo se i u Belorusiji i Kazahstanu. Međutim, dok su se Minsk i Alma-Ata atomskog naoružanja odrekli relativno brzo, pregovori sa Kijevom bili znatno komplikovaniji - iako se Ukrajina u više navrata obavezala da neće postati nuklearna sila.
Ukrajina između Rusije i SAD
Ruska pozicija po pitanju sovjetskog nuklearnog arsenala bila je jasna - za Moskvu i predsednika Borisa Jeljcina, denuklearizacija ostalih republika bila je prioritet. Pozicija Vašingtona i administracije predsednika Džordža Buša Starijeg je, s druge strane, bila slabije definisana.
Glavni zagovornik denuklearizacije Ukrajine bio je državni sekretar Džejms Bejker, koji je smatrao da je potrebno sačuvati postojeći poredak i ostati na zacrtanom kursu: kao i do tad, i u budućnosti bi trebalo da postoji samo jedna nuklearna sila u Istočnoj Evropi - Rusija.
Međutim, u Pentagonu su dominirali "jastrebovi", koje je predvodio tadašnji sekretar za odbranu i kasniji potpredsednik SAD Dik Čejni. Oni su smatrali da je razbijanje Sovjetskog Saveza bila najveća geopolitička pobeda SAD od kraja Drugog svetskog rata, kao i da bi Rusiju trebalo "obuzdati" kroz jačanje veza sa drugim postsovjetskim republikama - pre svega sa najvećom od njih, Ukrajinom.
Jastrebovi su prozapadnu (moglo bi se reći i "antirusku") Ukrajinu videli kao najbolju "polisu osiguranja" protiv ponovnog uspona Rusije, koja je početkom devedesetih bila bačena na kolena. Tezu da "Rusija bez Ukrajine ne može da bude velika sila" krajem 1990-ih je popularizovao Zbignjev Bžežinski, ali nju su otvoreno zastupali i neki članovi administracije predsednika Buša - poput pomoćnika sekretara odbrane za međunarodnu bezbednosnu politiku Stivena Hedlija.
Bejkerova struja je, međutim, u tom trenutku prevagnula, te je Vašington takođe pozvao Ukrajinu da se odrekne nuklearnog naoružanja i pristupi Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja iz 1968. godine. Takvu politiku nastavio je i Bušov naslednik u Beloj kući, Bil Klinton, koji je na čelo SAD došao u januaru 1993. godine.
Kako se Ukrajina odrekla nuklearnog oružja
Pregovori između Moskve i Kijeva o prenosu zaostalog sovjetskog nuklearnog oružja na teritoriju Rusije počeli su neposredno nakon raspada SSSR, a Ukrajina je ubrzo prihvatila da se odrekne kompletnog arsenala taktičnog oružja. Međutim, predsednik Leonid Kravčuk je, pod pritiskom Rade, ali i ukrajinskog javnog mnjenja, u više navrata menjao svoju pregovaračku poziciju - što je sprečilo postizanje konačnog sporazuma.
U pregovore se 1993. godine uključio i Vašington, koji je produbljene saradnje i ekonomsku pomoć za Ukrajinu uslovio postizanjem sporazuma o denuklearizaciji.
SAD i četiri nuklearne postsovjetske republike su sredinom 1992. godine potpisale protokol iz Lisabona - kojim su preuzele obaveze nekadašnje SSSR u skladu sa sovjetsko-američkim sporazumom o smanjenju nuklearnog naoružanja iz 1991. (START 1). Kijev je tim sporazumom (još jednom) obećao da će se odreći spornog nuklearnog naoružanja, ali je Rada ponovo pokušala da sabotira pregovore, pošto je odbila da ratifikuje taj sporazum u potpunosti.
Međutim, teška ekonomska kriza u kojoj se Ukrajina našla nakon raspada SSSR primorala je vlasti u Kijevu da prihvate kompromisno rešenje, a normalizacija odnosa - pre svega ekonomskih - sa Rusijom i SAD postala je prioritet. Ukrajinski lider je početkom 1994. konačno odlučio da "zaobiđe" blokadu Rade i prihvati sporazum o denuklearizaciji, koji su tri predsednika - Jeljcin, Klinton i Kravčuk - postigli 14. januara te godine u Kremlju.
Ukrajina je nekoliko nedelja kasnije počela da prenosi strateško nuklearno oružje na teritoriju Rusije. Ipak, konačni sporazum je potpisan tek krajem godine - do tada je Kravčuka na čelu Ukrajine zamenio Leonid Kučma. Rada je u međuvremenu još jednom pokušala da sabotira postizanje sveobuhvatnog sporazuma - ponovo bez uspeha - a on je konačno potpisan u Budimpešti 5. decembra 1994. godine.
Isporuka nuklearnog oružja iz Ukrajine u Rusiju okončana je u junu 1996. godine.
Ideja da bi Ukrajina ponovo trebalo da razvije nuklearno oružje, ipak, nikada nije u potpunosti nestala. Za to su se i pre izbijanja sukoba sa Rusijom zalagale pojedine ekstremno nacionalističke i neonacističke partije, a tu ideju je 2021. godine podržao i tadašnji ukrajinski ambasador u Nemačkoj Andrej Melnik.
Zanimljivo je i da se Bil Klinton "pokajao" što se tokom mandata zalagao za denuklearizaciju Ukrajine. "Osećam ličnu odgovornost, jer sam ih naterao da se odreknu svog nuklearnog oružja", rekao je on u aprilu 2023. godine.
