Izbori u Gruziji, državici od 3,6 miliona stanovnika koja se nalazi na južnim obroncima moćnih kavkaskih planina, u normalnim okolnostima verovatno ne bi privukli previše pažnje u svetskim medijima - pogotovo pošto se održavaju svega dve nedelje pre izbora u SAD.
Međutim, okolnosti ove godine su daleko od normalnih, a izbori u toj državi verovatno su najznačajniji u poslednjih dvadesetak godina - sa posledicama koje nadilaze sam region Južnog Kavkaza.
Gruzija se već mesecima nalazi u dubokoj političkoj krizi, a čini se da jaz između vlasti i opozicije nikada nije veći. U središtu sukoba nalazi se nedavno usvojeni zakon o stranim agentima, koji je izazvao bes na Zapadu, ali i čitava spoljnopolitička orijentacija Gruzije.
Ta zemlja se nakon tzv. Revolucije ruža iz 2003. okrenula ka Zapadu, a tadašnji predsednik Mihail Sakašvili je kao ciljeve zacrtao članstvo Gruzije u Evropskoj uniji i NATO-u.
Međutim, nakon dvadeset godina, jednog neuspešnog rata protiv Rusije iz 2008. i promene vlasti četiri godine kasnije, Tbilisi je i dalje daleko od punopravnog članstva u tom organizacijama, a vladajuća partija Gruzijski san godinama unazad vodi daleko odmereniju politiku i pokušava da "balansira" između Istoka i Zapada.
Referendumska atmosfera
Atmosfera u Gruziji je već mesecima naelektrisana, a uoči izbora moglo bi se reći i - referendumska. Obe strane, i vlast i opozicija, u kampanji su pokušale da zaplaše birače, predstavljajući izbore kao sukob između dobra i zla, rata i mira.
Vladajuća partija u kampanji je koristila bilborde na kojima se vide razrušene građevine u Ukrajini, optužujući opoziciju da želi da uvuče zemlju u sukob sa Rusijom. Gruzijski premijer Irakli Kobahidze je u maju rekao da se njegova vlada bori protiv "globalne partije rata" koja želi da dovede do "ukrajinizacije" Gruzije.
S druge strane, opozicija optužuje vlast za "prodaju nacionalnih interesa", kao i da želi da uvuče Gruziju u "rusku sferu uticaja". Sakašvili je nedavno, u stilu američkih demokrata, rekao da Rusija vodi "hibridni rat" protiv njegove zemlje, kao i da bi u slučaju da Gruzijski san ponovo pobedi na izborima Gruzija "prestala da postoji kao nezavisna država".
Sakašvilijeve tvrdnje su, naravno, neutemeljene. Naprotiv, upravo su on i njegovi saradnici ti koji su svojim nepromišljenim potezima doveli u pitanje stabilnost i prosperitet te južnokavkaske države kada su pre 16 godina silom pokušale da ponovo uspostave kontrolu nad Južnom Osetijom.
Na to se nedavno osvrnuo i nekadašnji gruzijski premijer i neformalni lider Gruzijskog sna Bidzina Ivanišvili, koji je optužio Sakašvilijev "zločinački režim" da je, po nalogu stranih sila, započeo taj rat.
Od kada su Ivanišvili i Gruzijski san došli na vlast 2012, Tbilisi je težio da svoje strateško opredeljenje za pristupanje Evropskoj uniji i NATO-u uskladi sa potrebom da uspostavi u najmanju ruku funkcionalne odnose sa Moskvom. Iako se nakon izbijanja sukoba u Ukrajini pridružila pojedinim antiruskim rezolucijama, Gruzija je odbila da uvede sankcije Rusiji - zbog čega se nije našla na ruskoj listi neprijateljskih država.
Tamošnje vlasti su poslednjih meseci počele da zastupaju društveno konzervativne stavove, poput protivljenju rodnoj ideologiji, kao i da promovišu tradicionalne vrednosti, koje su utemeljene u gruzijskoj viševekovnoj hrišćanskoj kulturi.
Gruzijski san, međutim, ne odustaje od evroatlantskih integracija - makar zvanično - ali tom bloku žele da pristupe pod sopstvenim uslovima. "U Evropu sa dostojanstvom", je zato jedan od njihovih predizbornih slogana.
Vlast očekuje i da će građani prepoznati dobre rezultate koje beleži gruzijska privreda, koja poslednjih godina ostvarila izuzetan ekonomski rast - procenjuje se da bi on ove godine mogao da iznosi i do 7,5 odsto.
Gruzija i udaljavanje od Zapada
Gruzijske vlasti su, međutim, prethodnih meseci donele nekoliko značajnih odluka kojima su signalizirale da ne prihvataju potpunu dominaciju Zapada.
To se pre svega vidi u donošenju zakona o stranim agentima, kao i zakona o zabrani LGBT propagande, koji su naišli na izrazito negativne reakcije u Vašingtonu i Briselu, ali i koji su izazvali masovne antivladine proteste u Gruziji. Vlada, međutim, nije poklekla, a zakoni su stupili na snagu.
Protesti su, ipak, dali vetar u leđa opoziciji, koja uživa podršku ne samo prozapadnog nevladinog sektora, već i gruzijske predsednice Salome Zurabišvili, koja je poslednjih meseci u potpunosti stala na njihovu stranu.
Istraživanja javnog mnjenja u Gruziji nisu preterano pouzdana, s obzirom na to da se njihovi rezultati drastično razlikuju u zavisnosti od poručioca. Tako se podrška za vladajuću partiju kreće od svega 32 do čak 60 odsto.
Opozicija je, s druge strane, podeljena u nekoliko kolona, čije su razlike više personalne nego ideološke. Procenjuje se da bi četiri ili pet opozicionih koalicija moglo da pređe cenzus od pet odsto i uđe u parlament, ali je teško proceniti koja bi od njih mogla da bude najjača.
Opozicione partije su, na predlog predsednice Zurabišvili, potpisale "Povelju za Gruziju" kojom su se obavezale da će, u slučaju izborne pobede, formirati tehnokratsku vladu koja bi "uspostavila dobre odnose sa Zapadom" i "ukinula autoritarne zakone koje je doneo Gruzijski san". Međutim, formiranje stabilne većine moglo bi da predstavlja ozbiljan izazov s obzirom na podele koje postoje između pojedinih opozicionih lidera.
Partija Girči, čija se podrška kreće oko cenzusa, mogla bi da bude "tas na vagi", a njeni lideri nisu odbacili mogućnost saradnje kako sa Gruzijskim snom, tako i sa opozicijom.
Opasnost od novog Majdana
Izborni dan u Gruziji će nesumnjivo biti napet, ali prava drama bi mogla da se očekuje tek nakon što se biračka mesta zatvore, a izborna komisija proglasi prve rezultate.
Tokom masovnih protesta u aprilu i maju često se govorilo da bi Tbilisi mogao da postane poprište "novog Majdana", nalik na onaj u Ukrajini iz 2013/14, ali ta pretnja bi mogla da se obistini ukoliko rezultati izbora ne budu onakvi kakve priželjkuje opozicija - ali i Zapad.
S obzirom na zapaljivu atmosferu, izvesno je da će u slučaju tesne pobede vladajuće partije opozicija i nevladine organizacije tvrditi da su izbori pokradeni, kao i da će pozvati na proteste. U slučaju da na ulice izađu i pristalice vladajuće partije, nije isključeno ni da će doći do nasilja.
Međutim, za razliku od 2003. godine, kada su Sakašvili i njegovi saradnici relativno lako primorali ostarelog predsednika Eduarda Ševardnadzea da se povuče i preda vlast, Ivanišvili i Gruzijski san neće pokleći tako lako - što su pokazali i tokom prolećnih protesta protiv zakona o stranim agentima.
Zato je izvesno da Gruziju čeka vreo novembar, kao i da politička nestabilnost neće nestati ni nakon izbora.