Američki izbori su igra sa nultom sumom - dobitak za jednog igrača, znači gubitak za drugog. Dok su oči sveta uperene u Trampa, koji svoje saradnike raspoređuje na najvažnije pozicije kao figure na šahovskoj tabli, Demokratska stranka je ostala bez moći i, suštinski, bez vođe.
Šta će biti sa američkim žutima? Da li je za njih 2024. ono što je za naše žute bila 2012? Oni koji im prognoziraju sivu budućnost, zaboravljaju da je u Americi ukorenjen dvopartijski sistem i da tu nema mesta za pitanje da li će američki DS preživeti Donaldovu oluju. Ali ima mesta za pitanje kako će stranka izgledati nakon poraza u koji nisu verovali da može da im se desi.
Kada je Tramp pobedio prvi put, demokrate su sve vrste poznatih ličnosti i ultrabogatih ljudi proglašavale svojim mogućim predsedničkim kandidatima. Kandidatura Opre Vinfri bila je njihov san, milijarderi Tom Stajer i Majkl Blumberg potrošili su brdo dolara da bi se kandidovali u trci za predsednika 2020. Napori su se isplatili, ali samo njihovim konsultantima.
Danas demokrate, u to nema sumnje, čeka veliko spremanje. A četiri godine u politici su dug period - za to vreme je Barak Obama od državnog senatora postao predsednički kandidat. Još manje vremena je trebalo Trampu da se transformiše od kontroverznog milionera do predsednika. Zato je glavno pitanje - ko će stati na čelo demokrata?
Dok kolegama i novinarima ne kaže ”vidimo se u nekom drugom filmu”, Kamala Haris ostaje lider svoje stranke. I to može da potraje. Recimo, Al Gor, pošto je izgubio na izborima, čekao je više od dve godine pre nego je saopštio da se neće ponovo kandidovati. Ako Kamala ipak odluči da ostane u istom žanru moraće mnogo da se namuči - vodila je lošu kampanju, a Tramp je potukao u svim sving državama. Zato ovaj put ne bi vodila samo tešku bitku za srca birača, već bi prvo morala dobro da se pomuči da pridobije skeptične demokrate što joj, zbog povlačenja Džozefa Bajdena, 2024. nije bio težak posao.
Naslednici se već stidljivo preporučuju - miljenik partijskih kolega Tim Volc, guverner iz Minesote koga je Kamala izabrala za svog potpredsednika, pre nekoliko dana je rekao da se na njega može računati.
”Vratite se u ovu borbu kada budete spremni. I znajte, kad god to bude, ja ću stajati ovde spreman da se borim sa vama”, rekao je Volc na skupu u Minesoti i signalizirao da ne planira da se povuče.
Među Kamalinim naslednicima pominje se i Pit Butidžidž, čovek koji je redovno odlazio na "Foks njuz" i objašnjavao politiku i stavove svoje stranke, zadatak koje su mnoge njegove kolege odbijale. Sporadično se pominje i Đina Rajmondo, guvernerka Roud Ajlenda i miljenica donatora. Ali poznavaoci američke političke scene kažu da nije nemoguće da novi lider demokrata bude i neko ko se trenutno nalazi ispod radara.
Nakon poraza, srpska Demokratska stranka je, tražeći krivca, krenula sa isključenjima i unutarpartijskim obračunima, dok su američki žuti daleko suptilniji. Za sada. Neposredno nakon prebrojavanja glasova demokratski teškaš Nensi Pelosi javno je ukazala na krivca za izborni debakl. Ali to nije Kamala Haris, ni njena loša kampanja, već Džozef Bajden. Kako je u intervju za "Njujork Tajms" rekla, demokrate bi bolje prošle da je Bajden ranije odustao. U prevodu, kriv je Džo jer nije ranije primetio da je star. Interesantno je da kritike o tome kada je vreme za povlačenje dolaze od osobe koja ima 84 godine i koja je upravo izabrana za 20. mandat u Predstavničkom domu.
U predizbornoj trci, demokrate su se trudile da govore ono što žele da čuju i crnci, i latinoamerikanci, i radnička klasa, i sindikati... A umesto da učvrste podršku, jedino su mogli da posmatraju kako svi ovi birači odlaze kod Donalda Trampa. Na kraju, istraživači javnog mnjenja krivca za izborni debakl su pronašli u "belcima bez dilome", što je postao sinonim za radničku klasu. A krivi su jer, kako pokazuju njihove ankete, takvi više vole Trampa. Ako se prevede na domaći teren, "belci bez diploma" u Srbiji su "bezubi glasači SNS-a".
I to nije jedina sličnost s njima i nama. Manje od 24 sata nakon što je Tramp izabran za 47. predsednika SAD počele su da kolaju priče da je Donaldova pobeda rezultat prevare. Jer, kako je Kamala Haris mogla da dobije toliko manje glasova 2024. nego Džozef Bajden 2020? Taj jaz, pre nego što je još brojanje i bilo završeno, iznosio je 20 miliona glasova. Američki tvorci izbornih teorija zavere nisu bili maštoviti kao naši, pa nisu detaljisali gde su republikanci našli prekomisisipijevske glasove. Ili gde su nestali njihovi prekoriograndeovski birači. Ili oni transnijagarijski. Krug Menhetna je ostao nem.
Iako Tramp ima sve poluge vlasti u svojim rukama - ništa nije gotovo. A o tome ga uči iskustvo prethodnika. Pošto su dobili izbore i Bil Klinton i Barak Obama na sredini mandata izgubili su većinu u Predstavničkom domu Kongresa. Obojica su naredne dve godine proveli u borbi da vrate samo ono izgubljeno. Rezultat je bio takav da su i Klinton i Obama osvojili po još jedan predsednički mandat.
Dakle, trka za budućnost je tek počela.