Kada se neki budući istoričari budu osvrnuli na društvene i ekonomske trendove protekle decenije verovatno će biti iznenađeni koliko je potpuno nefunkcionalna postala najmoćnija država na Zemlji. Uprkos izuzetnim tehnološkim promenama i respektabilnom ekonomskom rastu, blagostanje većine Amerikanaca je u padu.
Iako je izbor Donalda Trampa ove jeseni bio iznenađenje za mnoge, okolnosti koje su do toga dovele "fermentisale" su od njegove prve pobede, 2016, navodi Peter Turčin, rusko-američki naučnik kompleksnosti sa Univerziteta Oksford, specijalizovan za kliodinamiku – matematičko modeliranje i statističku analizu dinamike istorijskih društava.
Složena ljudska društva organizovana kao države postoje već 5.000 godina. Neko vreme mogu da dožive periode unutrašnjeg mira i poretka, duge otprilike ceo vek, ali neizbežno ulaze u periode visokih društvenih nemira i političke dezintegracije – kraj vremena, navodi Turčin u autorskom tekstu za "Blumberg".
Zašto? Analiza stotina kriza tokom proteklih hiljada godina identifikovala je zajednički činilac: situaciju "prekomerne proizvodnje elite". Jednostavno rečeno, to je kada se previše onih koji žele da budu elita bori za fiksni broj pozicija moći.
Kako igra napreduje, stvara sve više ljutih gubitnika. A neki od njih se pretvaraju u "kontra-elite" – one spremne da osporavaju uspostavljeni poredak.
Kako se ovo "čita" kroz trenutna politička previranja u Americi?
Pojednostavljeno, američka vladajuća klasa je koalicija najbogatijih ljudi (tzv. 1 procenat, koji je donedavno predstavljala Republikanska partija) i najobrazovanijih (10 procenata, koje predstavljaju demokrate).
Obe glavne stranke doživele su brzu evoluciju u poslednjoj deceniji. Ovo posebno važi za Republikansku stranku, koja prelazi u istinski revolucionarnu partiju koja se, kažu jedni, zalaže za radikalni desni populizam, ili postaje stranka radničke klase, prema drugima.
Ova tranzicija počela je neočekivanom Trampovom pobedom 2016. Tramp nije bio revolucionar; bio je politički preduzetnik koji je kanalisao narodno nezadovoljstvo, posebno belih Amerikanaca bez fakultetskih diploma, da bi došao na vlast.
Kada je došao na vlast, međutim, pokušao je da ispuni svoja izborna obećanja što je prilično netipično za etablirane političare, navodi Turčin.
Dodaje da nisu sve inicijative koje je Tramp predlagao išle protiv interesa vladajuće klase. Njegovo poresko zakonodavstvo je uspelo da poreski zakonik učini još regresivnijim. Ali na drugim frontovima je išao protiv prioriteta ekonomskih elita.
Njegovi "najgori" prekršaji uključivali su njegovu antiimigracionu politiku (koju ekonomske elite favorizuju, jer pomaže u smanjenju plata radnika), odbacivanje tradicionalne republikanske ortodoksije slobodnog tržišta u korist industrijske politike, i njegov skepticizam prema NATO-u i nespremnost da započne nove sukobe u inostranstvu.
Američka vladajuća klasa je 2020. verovala da je ugušila revoluciju. Demokratska stranka je kontrolisala svoje populističko krilo i postala stranka vladajuće klase.
U međuvremenu, Tramp je imao izuzetan uspeh u preoblikovanju Republikanske stranke u desničarsku populističku stranku.
Problem za američku vladajuću klasu 2020, odnosno demokrate, je nešto što se ponovilo hiljadama puta u ljudskoj istoriji. Mnogi obični Amerikanci povukli su svoju podršku vladajućim elitama. Prema rečima novinara i voditelja Takera Karlsona, oni su okrenuli "pokazali srednji prst u lice američkoj vladajućoj klasi".
Za vladajuće klase postoje dva izlaza iz revolucionarne situacije. Jedan vodi njihovom svrgavanju. Alternativa je da vladajuće elite podrže reforme koje će ponovo uspostaviti ravnotežu društvenog sistema, preokrenuti trendove siromaštva građana i hiperprodukcije elite.
To se jednom dogodilo u SAD, pre oko jednog veka, sa "nju dilom" Frenklina D. Ruzvelta. Da li je moguće to učiniti ponovo?
Posle izbora 2024. odgovor je sve jasniji. Ako Tramp i njegova "kontra-elita" imaju svoj put, kao što se sada čini sve verovatnijim, onda smo na putanji ka zameni elite, a ne postepenim reformama, zaključuje Turčin.