Diskusije na Zapadu o odobravanju raketnih udara dugog dometa na Rusiju su duboko nepoštene i obmanjujuće. Političko-medijske elite iznose duboko pogrešne argumente u prilog zaključku da napad na Rusiju ovim oružjem ne prelazi granicu između proksi i direktnog rata.
NATO možda uspeva da se zavarava, ali za Moskvu nema sumnje da je ovo ratni čin, upozorava Glen Disen, profesor na Univerzitetu Jugoistočne Norveške.
Pravo na samoodbranu
Argument da Ukrajina ima pravo da se brani kao opravdanje za NATO da odobri udare oružjem dugog dometa na Rusiju je veoma manipulativan. Javnost prihvata ovu veoma razumnu pretpostavku koja je zasnovana na univerzalnom prihvatanju prava na samoodbranu.
Kada ljudi to prihvate, onda se to predstavlja kao unapred utvrđen zaključak da Ukrajina treba da bude snabdevena raketama dugog dometa za napad na Rusiju. Obim umešanosti NATO-a u sukob, što je glavno pitanje, tako je u potpunosti eliminisan iz argumentacije.
Polazna tačka u iskrenoj diskusiji treba da počne pravim pitanjem: Kada se prelazi granica između proksi i direktnog rata? Ovo su američke rakete dugog dometa, njihova upotreba u potpunosti zavisi od američkih obaveštajnih podataka i ciljanja. Njima će upravljati američki vojnici i navodiće ih američki sateliti.
Vašington nije koristio ovo oružje protiv Rusije tri godine jer je znao da bi to predstavljalo direktan napad, ali sada mediji pokušavaju da prodaju narativ da je ovo samo nekontroverzna vojna pomoć kako bi se Ukrajini omogućilo da se odbrani. Zapravo, SAD i neki od njenih saveznika u NATO-u odlučili su da direktno napadnu najveću nuklearnu silu na svetu.
Predsednik Vladimir Putin je u septembru 2024. godine jasno upozorio da će Rusija ovo protumačiti kao direktan napad i početak rata NATO-a i Rusije, i naglasio da će Moskva odgovoriti.
Priče o hiljadama severnokorejskih vojnika koji se bore u Ukrajini ili Kursku koriste se za legitimizaciju napada na Rusiju. Ovo je najverovatnije NATO ratna propaganda jer bi postojali dokazi da se hiljade severnokorejskih vojnika bore, navodi Disen. Čak i da učestvuju u sukobu, to ne čini NATO manje učesnikom rata napadom na Rusiju.
Rusija se neće usuditi da odgovori
Nespremnost Moskve u prošlosti da "adekvatno" uzvrati na postepenu eskalaciju NATO-a uzima se kao dokaz za lažni zaključak da se neće usuditi da odgovori.
Ruska dilema u protekle tri godine bila je ili da odgovori rizikom da izazove treći svetski rat, ili da postepeno napusti svoje sredstvo odvraćanja i ohrabri SAD. Sa svakom eskalacijom NATO-a, Rusija se suočava sa sve višom cenom za svoju uzdržanost. Rusija je bila pod pritiskom da postavi konačnu crvenu liniju, a direktan napad NATO-a na Rusiju jednostavno je previše opasan da bi ostao bez odgovora.
Kako će Rusija odgovoriti? Pre pritiskanja nuklearnog "crvenog gumbića", Rusija može da intenzivira udare na ukrajinske političke ciljeve i infrastrukturu, eventualno da uvede severnokorejske trupe, da udari na sredstva NATO-a u Crnom moru i logističke centre u Poljskoj ili Rumuniji, da uništi satelite koji se koriste za napade na Rusiju ili da napadne vojna sredstva SAD/NATO u drugim zemljama pod izgovorom maskom omogućavanja drugim državama da se brane.
Odgovor Rusije će takođe zavisiti od toga kako se ove rakete koriste. SAD će predvidljivo nametnuti ograničenja na način na koji se ovo oružje može koristiti dok se upuštaju u direktne napade na Rusiju, ali će postepeno ta ograničenja biti uklonjena.
Stepen odgovora Rusije zavisiće od toga koliko je ovo oružje efikasno. Sukob očigledno dobija Rusija, zbog čega je Moskva oprezna u pogledu bilo kakvih eskalacija, jer joj je potrebno samo vreme. Međutim, ako ovo oružje zaista preokrene tok sukoba, onda bi Rusija bila primorana da pokrene snažan napad na NATO, jer Moskva smatra da je to "rat za njen opstanak". NATO stoga treba da se nada da ovo oružje nije efikasno, što potkopava razloge za njegovo korišćenje.
Oružje može da prekorene tok sukoba?
"Rat je već izgubljen, a Vašington je ranije priznao da ove rakete dugog dometa neće promeniti igru", navodi Disen i dodaje da postoje dva razloga za eskalaciju u ovom trenutku: da Rusija dodatno krvari i da se sabotira Trampov plan da okonča borbe.
Postoje brojni dokazi da je sveobuhvatni cilj sabotiranja svih puteva ka miru i smirivanja sukoba bio da se oslabi Rusija kao strateški rival. Čak je i Vladimir Zelenski u martu 2022. priznao da neke zapadne države žele da iskoriste Ukrajinu u borbi protiv Rusije.
"Tajming" donošenja odluke je takođe sumnjiv i deluje da mu je cilj sabotiranje Trampovog ogromnog mandata za okončanje proksi rata.
Poređenja radi, Barak Obama je na sličan način poremetio odnose SAD i Rusije krajem 2016. kada je predavao Belu kuću Trampu. Antiruske sankcije i proterivanje ruskih diplomata imali su za cilj da sabotiraju Trampovo obećanje da će sarađivati sa Rusijom. Čini se da Bajden sledi istu knjigu, rizikujući treći svetski rat kako bi sprečio izbijanje mira u Ukrajini.
Bajden je bio previše kognitivno oštećen da bi se kandidovao za reizbor, a ipak je navodno dovoljno mentalno sposoban da napadne Rusiju dok se sprema da napusti Belu kuću?
NATO ide u rat
Današnji svet je opasniji nego u bilo kom drugom trenutku u istoriji. Odluka SAD da napadne najveću nuklearnu silu na svetu je očajnički pokušaj da se povrati globalni primat.
Ono što ovu situaciju čini još opasnijom jeste apsurdna samoobmana širom Zapada koja dovodi do toga da mesečarimo ka nuklearnom ratu. Javnosti bi trebalo da se iznesu pošteniji argumenti kada se rizikuje izbijanje trećeg svetskog rata i nuklearnog uništenja, zaključuje profesor Disen.